Ovu publikaciju NVO Atina je radila 2017. godine uz podršku Populacionog fonda Ujuedinjenih nacija.

Rodno zasnovano nasilje, kao teško kršenje ljudskih prava, zabranjeno je brojnim međunarodnim konvencijama, kao i nacionalnim zakonima u različitim zemljama, uključujući Srbiju. Ono predstavlja akte kojima se nanose ili izazivaju fizičke, seksualne i mentalne povrede i patnja, a zasnovano je na društveno određenim ili pretpostavljenim razlikama (rodu) između muškaraca i žena. Nasilje nad ženama predstavlja dominantni oblik rodno zasnovanog nasilja, i ono se u vreme humanitarnih kriza, kakva je i poslednja izbeglička, uvećava zbog niza faktora, kao što su militarizacija ili nedostatak mehanizama zaštite.
Imajući u vidu svoj geografski položaj, koji je diktirao da se nađe na sredini izbegličke rute, Srbija se, dakle, od izbijanja evropske izbegličke krize našla u njenom epicentru. Valja naglasiti da su državni organi od početka pokušali da pokažu i održe human pristup pri pružanju zaštite i pomoći izbeglicama, uprkos ogromnom dnevnom prilivu izbeglica i njihovom brzom kretanju kroz zemlju. Od leta 2015. pa do maja 2016. godine, u Srbiji je registrovano preko 700 000 tražilaca/tražiteljki azila, a pretpostavlja se da je broj ljudi koji su u ovom periodu u Srbiju neregularno ušli bio i veći, odnosno da nisu svi registrovani. Do kraja te godine, taj broj je premašio milion, i nastavio da raste i u prvim mesecima 2017., s obzirom da ratna dejstva u zemljama porekla glavnine izbeglica nisu prestala, a negde su se i intenzivirala (bitka za Alepo, opsada Mosula).
Težina položaja žena izbeglica zahteva posebnu pažnju aktera u sistemu zaštite, te senzitivni pristup pri pružanju neophodnih vidova asistencije, kreiranju programa podrške, ali i osmišljavanju politika (potencijalne) integracije. Ženama izbeglicama potrebno je posvetiti naročitu pažnju, jer su one višestruko marginalizovane i diskriminisane; štaviše, nemali broj žena izbeglica doživeo je fizičko, seksualno i drugo nasilje, kao i seksualnu i radnu eksploataciju. Sa druge strane, servisi namenjeni ženama izbeglicama često neadekvatno tretiraju njihov ranjiv položaj, čime nehotice mogu da povećaju rizik od eksploatacije i nasilja nad njima.

Od početka evropske izbegličke krize, udruženje „Atina“ (u daljem tekstu: Atina) je nasilje nad ženama zabeležilo na terenu mnogo puta kroz svedočenja izbeglica, a ono se najčešće javljalo u vidu: seksa za preživljavanje (eng. survival sex, za hranu, sklonište, zaštitu), prisilne prostitucije, prinudnog i dečijeg braka, seksualnog napastvovanja, prisilne pornografije (eng. coerced pornography), dodirivanja golog tela (eng. nude touching), prebijanja, kidnapovanja, te različitih fizičkih napada. Važno je pomenuti da su, imajući u vidu zemlje porekla žena izbeglica, zabeleženi i drugi, manje poznati oblici nasilja nad ženama, karakteristični za zemlje Bliskog i Srednjeg Istoka, kao što su, recimo, žensko obrezivanje, odnosno genitalno sakaćenje (eng. female genital mutilation /FGM/), te ubistvo iz časti, kao i pretnja na njih. U izveštajima Atininih mobilnih timova sa terena, zabeleženo je da su žene izbeglice pretrpele nasilje na različitim mestima u zemljama iz kojih su dolazile, tokom puta, ali i u Srbiji, u prihvatnim i centrima za azil, kao i na drugim mestima gde su izbeglice boravile. Neke žene su bile izložene nasilju i po više puta, ono je bilo različitog karaktera i trpele su ga od različitih osoba. Nasilnici su bili u najvećem broju slučajeva partneri ili drugi članovi uže ili šire porodice, druge izbeglice, krijumčari i trgovci ljudima, ali i zaposleni u pomažućim profesijama. U mnogim od ovih slučajeva, nasilnici su ostali nekažnjeni, jer između ostalog nadležni organi teško dolaze do dokaza, shodno čemu slučajevi ostaju neprocesuirani.

S obzirom na okolnosti masovnog priliva i brzog kretanja izbeglica kroz Srbiju na početku krize, akteri u sistemu zaštite nisu bili u mogućnosti da uvek pravovremeno prepoznaju i adekvatno reaguju na pojavu rizika od eksploatacije i nasilja nad ženama izbeglicama, kao i na same akte nasilja i eksploatacije, i uglavnom su se bavili kratkoročnim saniranjem vidljivih i akutnih posledica. Pristup koji su akteri u sistemu zaštite zauzeli tokom 2015. i 2016. godine uglavnom je bio humanitaran i nije bio okrenut ka programima dugoročnije podrške. Na akte nasilja gledalo se i reagovalo parcijalno, često i nedelotvorno, jer su se ti akti posmatrali kao izolovani slučajevi a ne kao širi fenomen, pa su izostale i zajedničke aktivnosti i mere za njegovo efikasno suzbijanje. Međutim, trajniji ostanak izbeglica u Srbiji (a one u njoj sada borave i po nekoliko meseci), zahteva da se ovom problemu pristupi drugačije i sadržajnije, te da se počne sa promišljanjem dugoročnih politika ranog otkrivanja, zatim suzbijanja nasilja nad ženama izbeglicama, kao i minimiziranja negativnih posledica.