Važno je da žene znaju da je pomoć dostupna

– Rad na unapređenju usluge sigurne kuće jedna je od najodgovornijih društvenih angažmana, jer se na taj način čuvaju životi. Svima nam je to u interesu, a ne da se sablažnjavamo nad tekstovima u novinama o ubijenim ženama i da se čudimo što se godinama stopa femicida ne smanjuje – kaže za danas Milan Aleksić analitičar iz Udruženja građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja „Atina“.

Udruženje “Atina” je sprovelo pionirsko istraživanje o sigurnim kućama za žene žrtve nasilja u porodici, pod nazivom „Funkcionisanje i rad prihvatilišta za žene žrtve nasilja u Srbiji – Analiza zatečenog stanja ‘Atina’, uz podršku Evropske unije i UNWOMEN-a“.

U okviru istraživanja razgovarali su sa predstavnicima 13 sigurnih kuća i jednog prihvatilišta u Srbiji, a istraživanje je ukazalo na brojne izazove sa kojima se sigurne kuće suočavaju.

– Jedan od nalaza ovog istraživanja jeste da u Srbiji postoji 190 mesta za žrtve rodno zasnovanog nasilja, a to je za 72 odsto manje u odnosu na standarde EU u ovoj oblasti. Još jedan izazov predstavlja i licenca za rad sigurnih kuća, budući da nju nemaju sve sigurne kuće, a to zbog brojnih problema sa kojima se suočavaju – ne mogu da zaposle dovoljan broj stručnog kadra i ne mogu da ispune strukturalne standarde – pojašnjava Aleksić.

Analitičar ukazuje da je smeštaj ponekad dostupan u kraćem vremenskom periodu od potrebnog, a zbog broja korisnica, stručne radnice nisu u mogućnosti da im se uvek posvete u dovoljnoj meri.

– Ne smemo zaboraviti da za žrtve, sigurna kuća ne treba da bude samo način da im se obezbedi hitno i bezbedno sklonište od nasilnika već i prilika da dobiju empatičnu i prilagođenu podršku i negu koja će im omogućiti dugoročno psihološko, ekonomsko, obrazovno osnaživanje i oporavak, a onda i mogućnost da nastave dalje hrabro kroz život, uprkos teškom proživljenom iskustvu, koje ostavlja dalekosežne posledice po njih, njihovu decu i porodice – naglašava Aleksić.

Možda i najveći nedostatak koji su primetili jeste nepostojanje specijalizovanih standarda za funkcionisanje ove usluge, tačnije propisani minimalni standardi su ograničeni i ne prepoznaju glavne specifičnosti usluge, a to je potreba da se osigura bezbednost žena i da se sve aktivnosti usmere na njihovo osnaživanje.

– Ovaj nedostatak je posledica i činjenice da se u mnogim sigurnim kućama ne primenjuju feministički principi brige, koji kažu da se ne sme zanemariti značaj tajnosti lokacije sigurnih kuća (prekršeno kod nas); da se moraju definisati i poštovati bezbednosne procedure da u objektima mora postojati stalno obezbeđenje. Svi ovi pobrojani nedostaci su i glavni zaključci našeg istraživanja – ističe Aleksić, dodajući da je istraživanje rađeno 2023. godine, pa je potrebno proveriti da li je bilo napretka ili nazadovanja u prethodnom periodu.

Saradnja sigurnih kuća u Srbiji i na Balkanu – put ka efikasnijoj pomoći

Upitan ko je nadležan da reši probleme sa kojima se sigurne kuće suočavaju Aleksić kaže da su to institucije, odnosno nadležno ministarstvo za pitanja rada i socijalne zaštite, budući da oni izdaju licence za rad sigurnim kućama, te treba da kontrolišu njihov rad i donose neophodne procedure i standarde u radu.

– Udruženje „Atina“ je upravo nakon ovog istraživanja, a imajući u vidu pobrojane probleme, pripremilo i uputilo nadležnom Ministatsvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, predlog pravilnika kojim bi se definisao kvalitet usuge i na osnovu kojeg bi se ona specijalizovala. Još uvek čekamo da se ministarstvo tim povodom oglasi – otkriva Aleksić i dodaje da slične inicijative mogu podneti i same sigurne kuće, kao i zajedničku inicijativu koja bi išla ka resornom ministarstvu i u kojem bi one tražile rešavanje problema sa kojim se suočavaju, a koji se ne odnose samo na pitanje licenciranja, već i na druge njihove potrebe, od finansiranja, preko povećanja kapaciteta pa do unapređenja kvaliteta celokupne usluge.

– Nažalost, ovom pitanju se ne pridaje ni društveni ni politički značaj kakav ono zaslužuje, i zato je i ovo prilika da se podigne njegova vidljivost i da se nadležni pozovu da reaguju – zaključuje Aleksić. Pored upućenog saveta da se sigurne kuće u Srbiji udruže u svojoj borbi, Udruženje Atina je nedavno objavilo i dokument o neophodnom jačanju međunarodne saradnje, naročito na Zapadnom Balkanu koji deli više manje iste ili slične izazove.

Važno je da žene znaju da je pomoć dostupna: Rukovoditeljka sigurne kuće u Novom Sadu i analitičar iz Udruženja Atina 

Ilinka Jović, rukovoditeljka Sigurne ženske kuće u Novom Sadu, kaže za Danas da sigurne ženske kuće imaju duboke i snažne korene u principima bezbednosti, podrške i osnaživanja žena. Osnovane su kao prostor gde žene koje su preživele nasilje mogu da nađu sigurnost i pomoć u najtežim trenucima svog života.

– Ova mesta nisu samo fizičko utočište, već i simbol novog početka – sklonište od nasilnika i sveta koji im je naneo bol – ističe Jović.

Sigurna ženska kuća je mesto koje pruža zaštitu, podršku i sigurnost ženama koje su izložene nasilju, bilo da je to fizičko, psihološko, seksualno, ekonomsko ili nasilje proganjanjem od strane člana/ova porodice.

Osnovna ideja koja stoji iza osnivanja Sigurne ženske kuće je da se žrtvama nasilja obezbedi sigurno utočište, ali i sveobuhvatna podrška koja će im pomoći da se oporave i ponovo izgrade svoje živote, pojašnjava ona.

Sigurna ženska kuća nije samo fizički prostor, već i mesto na kome žene mogu ponovo da steknu kontrolu nad svojim životom. Svesni smo da nasilje ne prestaje samo odlaskom iz nasilničkog okruženja, već da je proces oporavka dugotrajan i često zahteva stručnu pomoć u svim aspektima života žrtve.

– Rad u našoj ustanovi baziran je na principima poverljivosti i poštovanja ličnih odluka. Svaka žena koja dolazi kod nas ima pravo da donese svoje odluke i da se oseća sigurno u tom procesu. Mi smo tu da ih podržimo u svakom koraku. Sigurna ženska kuća takođe ima važnu ulogu u prevenciji nasilja, jer radimo na edukaciji i podizanju svesti javnosti o važnosti reagovanja na nasilje u porodici. Preko saradnje sa drugim institucijama, kao što su policija, socijalne službe, tužilaštvo i nevladine organizacije, nastojimo da stvorimo sistem koji će pomoći ženama da se osećaju podržano i sigurno u svakom trenutku – ističe Jović i dodaje da svaka žena zaslužuje da živi život bez nasilja, u okruženju gde može da bude slobodna, nezavisna i ravnopravna. Sigurna ženska kuća je tu da pomogne da se taj cilj postigne i da žene koje su preživele nasilje ponovo otkriju svoju snagu i dostojanstvo.

Usluga smeštaja u prihvatilište namenjena je odraslim žrtvama nasilja u porodici ženskog pola od najmanje navršenih 18 godina do najviše navršenih 65 godina, koji su državljanke Republike Srbije, kao i za one koje su strani državljani, odnosno lica bez državljanstva. U prihvatilište se sa majkama smeštaju maloletna deca muškog pola i maloletna i punoletna deca ženskog. Usluga je dostupna dvadeset četiri časa dnevno dana tokom cele godine kroz dnevni rad, noćni rad i rad u smenama. Smeštaj u prihvatilištu može trajati najduže šest meseci. U posebnim slučajevima visokog rizika od nasilja za korisnicu, smeštaj može biti produžen. Tokom boravka korisnici imaju pristup zdravstvenoj zaštiti i druge usluge, tu spada psihološka, pedagoška, pravna podrška i podrška pri školovanju i zapošljavanju.

Punoletna lica ženskog pola starija od navršenih 65 godina mogu biti korisnici usluge prihvatilišta isključivo ukoliko im je dovoljna podrška III i IV stepena (kada korisnici mogu samostalno da obavaljaju životne aktivnosti).

Potrebni stepen podrške za osobe ženskog pola starije od navršenih 65 godina za korišćenje usluge utvrđuje se prema verifikovanoj metodologiji pri vršenju prijemne procene.

Usluga smeštaja može biti istovremeno pružena broju od ukupno dvadeset korisnika (žena i dece).Programskim aktivnostima se u skladu sa procenom potreba korisnika obezbeđuje zadovoljavanje osnovnih životnih potreba i osiguranje bezbednog i prijatnog okruženja, razvoj i očuvanje potencijala korisnika, psihološka podrška, pedagoška podrška, pravna podrška i podrška pri školovanju i zapošljavanju.

Šta žene koje žele da nađu utočište u Sigurnoj kući treba da znaju

Prvo i osnovno, kaže sagovornica – važno je znati da su sigurne ženske kuće – SŽK mesta koja pružaju ne samo fizičku sigurnost već i emocionalnu i pravnu podršku.

– Žene treba da znaju da sigurne kuće obezbeđuju bezbedan prostor gde će biti zaštićene od nasilnika i da su sve aktivnosti koje se odvijaju unutar kuće poverljive. Takođe, trebaju biti svesne da su ove kuće opremljene da pomognu u oporavku – i to kroz savetovanje, psihološku podršku, kao i mogućnost da se dobije pravna pomoć za preduzimanje sledećih koraka, kao što je pokretanje postupka za dobijanje mera porodično-pravne zaštite od nasilnika – kaže Jović.

Takođe, žene treba da znaju da prijem u Sigurnu kuću nije uslovljen prihodom ili drugim društvenim statusom – svima je dostupna bezbednost i podrška.

Pored toga, dodaje sagovornica, žena koja razmatra ovaj korak treba da bude svesna da će u sigurnoj kući dobiti sveobuhvatnu podršku koja uključuje ne samo prvo prijemno savetovanje, već i pomoć u pripremi za život nakon što napusti sigurnu kuću. To uključuje pomoć u traženju stambenog prostora, posla, kao i prilagođavanje na novi način života.

Na kraju ističe, važno je naglasiti da će sve informacije i postupci biti poverljivi, jer je jedan od osnovnih principa Sigurne kuće i zaštita privatnosti žena.

– Smetaju korisnice prethodi njihovo obraćanje nadležnom Centru za socijalni rad ili policiji. Centar za socijalni rad izdaje uput za smeštaj, nakon čega se korisnica u pratnji dežurnog radnika neodložno smešta. U toku 2024. godine primarnu inicijativu da se korisnici zbrinu u SŽK pokrenuli su policijski službenici u 68 odsto slučajeva, dok stručni radnici Centra za socijalni rad u 32 odsto slučaja – kaže Jović.

Nažalost, dešava se da se neke žrtve nasilja ponovo vraćaju svojim nasilnim partnerima nakon što su napustile SŽK. Ovo je komplikovan i izuzetno osetljiv proces koji zavisi od mnogih faktora, objašnjava sagovornica.

Jedan od glavnih razloga zašto se žene vraćaju nasilnicima je ekonomska zavisnost. Mnoge žrtve nasilja nemaju dovoljno resursa da samostalno podrže sebe i svoju decu, a bez stabilnog zaposlenja ili finansijske sigurnosti, vraćanje nasilniku može se činiti kao jedina opcija za preživljavanje. Nasilnik često manipuliše ovim aspektima, ponovo ih privlači na isti način, navodeći ih na povratak uz obećanja koja ne ispunjavaju.

Takođe, traumatski efekti nasilja i kontinuirani ciklus zlostavljanja mogu uzrokovati da žrtva razvije osećaj zavisnosti od nasilnika. To znači da žrtva može razvijati neku vrstu emocionalne ili psihološke vezanosti za osobu koja je zlostavlja. Ovo je često posledica dugoročnog manipulisanja i izolacije, gde nasilnik stvara osećaj da žrtva ne može da funkcioniše bez njega.

Strah je još jedan važan faktor. Žene koje su izlagale nasilju često se plaše osvete, i ako nasilnik preti da će se osvetiti ili naneti štetu njima ili njihovoj deci, žene se mogu ponovo vratiti iz straha. U takvim slučajevima, iako Sigurna ženska kuća nudi zaštitu, žrtve često strahuju od reakcije nasilnika kada se vrate u svoje ranije okruženje.

Neke žrtve takođe ne dobiju dovoljnu podršku ili ne osećaju da su pripremljene za život nakon sigurne kuće. Nedostatak pravne i psihološke podrške nakon izlaska iz Sigurne ženske kuće može dovesti do toga da se žena ponovo vrati u dinamiku nasilja, jer ne vidi alternative ili načine da izdrži nezavisno.

Iako se ova situacija dešava, važno je napomenuti da Sigurna ženska kuća ne prestaje sa podrškom kada žena napusti taj prostor, kako bi se sprečilo da se ovaj ciklus ponovi.

Nakon boravka u sigurnoj ženskoj kući 2024. više od 60 odsto žrtava se rešilo nasilnika

Upitana da li žrtve nasilja uspevaju da se jednom za svagda reše nasilnika, Ilinka Jović odgovara potvrdno – da, mnogo žrtava nasilja uspeju da se trajno oslobode nasilnika, ali to je često dugotrajan i veoma težak proces i podrazumeva prolaz kroz više koraka, koji zahtevaju jaku podršku i posvećenost. Važno je napomenuti da oslobađanje od nasilnika nije jednostavan ili brz proces. Sagovornica upućuje koji su koraci u pitanju.

– Mnoge žrtve su doživele dugoročnu psihološku i emocionalnu manipulaciju, i proces oporavka može biti težak. Međutim, uz odgovarajuću podršku, mnoge žene uspevaju da prevaziđu strah, manipulacije i kontrolu koja ih je vezala za nasilnika. Jedan od važnih faktora koji pomažu u ovom procesu je pristup pravnim mehanizmima, kao što su nalozi za privremenu zabranu približavanja ili dugoročni sudski postupci koji ograničavaju nasilnika. Za mnoge žrtve, pravna sigurnost je presudna za potpuno odvajanje od nasilnika – naglašava Jović.

Pored pravnih mera, psihološka podrška i terapija igraju ključnu ulogu. Kako kaže, rad sa stručnim terapeutima i savetnicima koji su obučeni za rad sa žrtvama nasilja pomaže ženama da se oslobode traumatskih efekata nasilja, kao što su anksioznost, depresija, i posttraumatski stresni poremećaj.

– Ovi stručnjaci pomažu žrtvama da ponovo izgrade svoje samopouzdanje i osnaže ih da se odluče za život bez nasilnika – ističe Jović. Ona dodaje da su podrška iz okruženja, kao što su prijatelji, porodica, i organizacije koje se bave pravima žena, takođe od presudnog značaja.

– Ove mreže podrške mogu dati osećaj sigurnosti i biti osnova za izgradnju novog života. Međutim, važno je razumeti da žrtve koje uspeju da se trajno oslobode nasilnika često moraju da ulažu veliki napor i imaju pravu podršku na svakom koraku. To ne znači da je put lak, ali sa pravom pomoću, osnaživanjem i odlučnošću, mnoge žrtve uspevaju da započnu novi život bez nasilnika – naglašavaj naša sagovornica.

Jović iznosi informacije da se, prema podacima iz 2024. godine nakon boravka u Sigurnoj ženskoj kući, odnosno prolaska kroz stručni proces osnaživanja i podrške, 62 odsto korisnica nisu vratile i nastavile život sa počiniocem nasilja, već su život organizovale bez izloženosti nasilju. Žive kao podstanari, žive kod roditelja, žive zajedno sa drugom korisnicom prihvatilišta i slično, kaže Jović.

– Veliki procenat korisnica koje su nakon napuštanja prihvatilišta organizovale život bez izloženosti nasilju, između ostalih podataka, jasno ukazuje na značaj i potrebu za funkcionisanjem prihvatilišta u lokalnoj zajednici. Neophodno je unaprediti rad svih aktera u procesu podrške žrtvama nasilja da iz nasilja izađu, kako bi se broj žena koje se vrate počiniocu nasilja smanjio – ističe Jović.

Žene koje trpe nasilje nisu same i imaju pravo na život bez straha i boli

Glavna poruka ženama koje trpe nasilje je da nisu same i da imaju pravo na život bez straha i boli, naglašava sagovornica u razgovoru.

– Nasilje u bilo kom obliku nije njihova krivica, i mogu se osloboditi. Postoje resursi i podrška koja im je dostupna, kao i ljudi i organizacije spremni da im pomognu da se izvuku iz takve situacije. Važno je da žene znaju da je pomoć dostupna i da ne moraju prihvatiti nijednu situaciju koja ih ugrožava. Postoje sigurne ženske kuće, organizacije, stručni timovi i pravne opcije koje mogu pomoći u njihovom oporavku i bezbednosti. Odlazak od nasilnika i traženje pomoći nije slabost, već hrabrost i akcija za oporavak i bolji život – ukazuje sagovornica. Takođe,dodaje ona poruka žrtvama nasilja je da osnaže svoje samopouzdanje i veru u sebe, jer zaslužuju da budu u bezbednom okruženju, gde mogu da žive dostojanstveno i srećno.

– Nasilje ne definiše njihovu vrednost i svaka žena ima pravo da izgradi život koji zaslužuje, daleko od straha i kontrole – zaključuje Ilinka Jović.

Tekst u originalu možete čitati na sajtu Danasa: Važno je da žene znaju da je pomoć dostupna: Rukovoditeljka sigurne kuće u Novom Sadu i analitičar iz Udruženja Atina - Društvo - Dnevni list Danas