Grafit: Banksy

Dečiji brak je još jedan u nizu termina za seksualno, i ne samo seksualno, zlostavljanje dece, naročito devojčica, koji se u određenim društvenim i kulturnim kontekstima pravda “običajnim” pravom, odnosno tradicijom. Ova praksa nije svojstvena nekoj određenoj državi ili regionu, niti je fenomen dečijeg braka specifičan za globalni Sever ili Jug.

Dečiji brakovi i ropstvo

Najvećem riziku od ovog oblika zlostavljanja u Srbiji su izložene devojčice iz romske zajednice, kao i devojčice migrantkinje i izbeglice. Udruženje građana Atina je 2015. godine izradilo studiju o dečijim brakovima koja je otkrila vezu između dečijih brakova i modernog ropstva kroz studiju slučaja jedanaestogodišnje Romkinje prisiljene na brak: „Bez bilo kakvog razgovora i objašnjenja” („Kad se devojka obeća, onda to stoji, nema neću”). Majka je svoju maloletnu kćerku poslala od kuće sa kesom stvari i rečima da je taj mladić njen muž (mada ta veza nije nikada ozakonjena). Devojčica zbog straha nije smela ništa da kaže, samo je plakala. U kući gde su je udali, odnosno prodali, živela je s tim čovekom i njegovom porodicom. Istog dana kada je došla bila je primorana da ima svoj prvi seksualni odnos sa "suprugom" nakon čega je dobila batine i pretnje, što se onda svakodnevno ponavljalo.

Kasnije je "suprug" devojčice postao njen makro, i prisiljavao je da se bavi prostitucijom. Štaviše, bila je prisiljena da krade, a kod kuće su je smatrali svojom sluškinjom. Nakon brojnih pokušaja bekstva, devojčica je pomislila da je konačno pronašla spasioca, međutim i on je bio nasilan i nastavio je da je primorava na prostituciju. Sledeći put kada je uspela da pobegne, treći ‘spasilac’ ju je prisiljavao na teške fizičke poslove, dok ju je istovremeno psihički i fizički zlostavljao.

Iako je devojčica na kraju uspela da pobegne, i da se uz pomoć Atine oporavi od traumatičnih iskustava, jasno je da borba protiv dečijih brakova mora da obuhvati i druge, srodne pojave koje rezultiraju ranjivim položajem deteta koje ne može da zatraži pomoć od članova svoje porodice. Maloletne „neveste“ često postaju robinje domaćinstava, u situacijama kada nisu prisiljene i na prostituciju i na vršenje krivična dela.

Devojčice migrantkinje i izbeglice i prisilni brakovi

U Atininom istraživanju iz 2017. godine “Nasilje nad ženama i devojčicama iz izbegličke i migrantske populacije u Srbiji” čitav odeljak posvećen je prisilnim i dečijim brakovima. Ovo istraživanje, u kom su učestvovale 162 žene i devojčice izbeglice i migrantkinje, otkrilo je da 52,5% njih nije moglo da bira kada i za koga će se udati, dok su u proseku u brak stupale sa 17,5 godina. Uzimajući u obzir rasprostranjenost partnerskog nasilja čije su žrtve žene izbeglice i migrantkinje (40 anketiranih žena je izjavilo da su preživele nasilje, ali stvarni broj bi mogao biti veći s obzirom na to da je većini žena bilo neprijatno da pričaju o ovoj vrsti nasilja), čini se da su mnogi prisilni brakovi praćeni zlostavljanjem od strane takozvanih muževa.

Svedočenje šesnaestogodišnje Marion, koja je preživela dečiji brak, otkriva sa kakvim se situacijama devojčice neveste suočavaju kako pre, tako i nakon venčanja:

“Kada sam imala 14 godina, moj tata je došao i rekao da sam postala žena i da treba da se udam. Nisam baš najjasnije shvatila o čemu priča, i da li je to istina. Posle nekoliko dana, to što je rekao se i dogodilo. Nikada neću zaboraviti tu prvu noć. Staračke ruke na mom telu, moje gađenje, bes, tugu, bespomoćnost, očaj! Razmišljala sam kako zatvorenici imaju bolji život. Razmišljala sam koliko sam bezvredna! Jedina podrška mi je bila sestra koja je živela u Švedskoj. Ona je pobegla da se ne bi udala kao ja i uspela je u tome. Pravile smo plan kako i ja da pobegnem. Nakon dve godine skupila je nešto para, poslala mi i krenula sam glavom bez obzira. U momentu kada sam stigla u Srbiju, saznala sam od svoje majke da je moja mala sestra od devet godina morala biti moja zamena za mog muža. Sada ona proživljava ono što sam ja preživela.”

Posledice dečijih brakova na devojčice koje su ih preživele

Posledice koje brak ostavlja na maloletne „neveste“ dobro su dokumentovane. Kada se devojčice prisilno udaju, one automatski postaju žene u očima svojih zajednica. Nove ‘supružničke’ odgovornosti obično primoraju ove devojčice da napuste školu, imaju seksualne odnose sa svojim „supruzima“ i rađaju i odgajaju decu. Štaviše, glavne posledice dečijih brakova za devojčice koje ih prežive ogledaju se u nesrećnom životu:

„U novom okruženju devojčice postaju izolovane, bez prilike da sa nekim razgovaraju o svom položaju, patnji koju proživljavaju, nemaju kome da se povere, i okružene su tišinom. Sve to može rezultirati psihološkom i emocionalnom nestabilnošću i ostaviti trajne traume. (...) Konačno, mnoge ‘udate’ devojčice brzo se suočavaju sa fizičkim i drugim oblicima mučenja, kao i zlostavljanjem, ne samo od članova nove porodice, već često i od stare, ukoliko pobegnu ili pokušaju da se vrate kući, što znači da nasilje često postaje sastavni i neizbežni deo života ove dece."

Za većinu devojčica, dečiji brak je doživotna kazna. Pokušaj bekstva ili razvoda mogu rezultirati društvenom izolacijom i životom na ulici, ako ne i ubistvom. Nažalost, devojčice kojima pođe za rukom da pobegnu od ‘muževa’ i porodica, nađu se u ranjivom položaju koji dalje zloupotrebljavaju drugi, najčešće trgovci ljudima, nastavljajući tako ciklus eksploatacije ove dece.

Koraci koje treba preduzeti

Za Atinu je jasno da su dečiji brakovi goruće pitanje, i da vlasti moraju da preduzmu adekvatne mere. Potrebno je više kampanja za podizanje svesti, dok relevantne institucije moraju imati adekvatne protokole za rešavanje ovakvih slučajeva zlostavljanja. Imajući u vidu činjenicu da su devojčice iz romske zajednice u naročitom riziku, potrebno je usmeriti napore na podsticanje socijalne uključenosti Roma, dok devojčice treba ohrabrivati u želji da završe srednjoškolsko i univerzitetsko obrazovanje. Naravno, pošto su dečiji brakovi u osnovi pitanje rodne nejednakosti i nasilja nad devojčicama, mora postojati i više obrazovnih programa o temi rodne ravnopravnosti kako bi se ova štetna praksa konačno iskorenila.

Poverenički fond UN za okončanje nasilja nad ženama (UN Trust Fund) je jedini globalni mehanizam za dodelu grantova posvećen isključivo adresiranju svih oblika nasilja nad ženama i devojčicama na lokalnom i nacionalnom nivou. Tri prioritetne oblasti fokusa obuhvataju prevenciju nasilja, širenje dostupnosti usluga za preživele, i jačanje implementacije nacionalnih zakona.