Obećavajuće prakse: Odgovor organizacije Atina na krizu izazvanu kovid pandemijom

Fotografija: Freepik.com, cvet koji raste iz betona

Kovid pandemija pokazala je da život jedne žene, žrtve nasilja, po mnogo čemu podseća na permanentnu vanrednu situaciju. Mnoge od žena sa ovim iskustvom, naročito žene žrtve trgovine ljudima, bile su i pre krize izazvane koronom socijalno izolovane. Sve one brige koje su ostali građani i građanke imali u kovidu, a koje su se odnosile na to da li će imati dovoljno hrane, posla, slobode, za žrtve trgovine ljudima su se nažalost i obistinile.

Organizacija Atina, koja se bori protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja, nije dozvolila da problem devojaka i žena sa iskustvom trgovine ljudima ostane u senci pandemije, već je na krizu izazvanu korona virusom odgovorila promptno i prilagođavajući se u hodu, kako bi zadovoljila najvažnije potrebe žrtava.

Iskustvo organizacije Atina iz proteklog perioda pokazuje da je kovid pandemija ogolila mnoge druge probleme u našem društvu i naučila nas da institucionalni odgovori u ovakvim situacijama sami po sebi nisu dovoljni, te da bez organizacija civilnog društva, naročito ženskih, više nego ikada pre, nije moguće adekvatno odgovoriti na kompleksne probleme; državne institucije u oblasti zaštite žrtava trgovine uspele su da za vreme kovida odgovore na svega 30% potreba žrtava trgovine ljudima, dok su ostalih 70%, pokrile upravo organizacije civilnog društva. Razumljivo je da je odgovor sistema na kovid pandemiju bio pretežno zdravstveni, međutim, organizacije civilnog društva, sa druge strane smatraju da je propuštena prilika da se sistem pobrine i otkloni posledice koje su nastupile po najsiromašnije i najugroženije kategorije stanovništva, među njima i za žrtve nasilja. Organizacije su inače iznele predlog da se (pored političkog i medicinskog) oformi i treći krizni štab pod nadležnošću države, koji bi se pobrinuo za sve one građanke i građane koji žive na ivici siromaštva, na marginama društva i koji su u socijalnoj potrebi. Nažalost, oni nisu došli na red i nastavili su i u pandemiji da žive pored nas, a ne sa nama.

Problemi će za žrtve nasilja tek nastupiti, pošto se pandemija smiri

Iako zvanična državna statistika kaže da se broj prijava slučajeva nasilja nad ženama tokom kovida smanjio, to uopšte ne znači da je nasilja bilo manje. Iskustvo organizacije Atina govori da će problemi tek početi da narastaju nakon što se pandemija smiri. Organizacija Atina je nekoliko meseci od izbijanja pandemije intervjuisanjem 36 žena žrtava trgovine ljudima napravila procenu njihovog stanja i potreba i kreirala neke od parametara potrebnih da bi se žrtve adekvatno pomogle. “Ne možemo čekati da žrtva zatraži pomoć da bismo reagovali, da bismo uopšte priznali da postoji problem. Nažalost, dominantna paradigma kada se radi o žrtvama svih vrsta nasilja, jeste i dalje ona koju oblikuje pitanje da li žrtve dobijaju pomoć i podršku ukoliko ih zatraže, umesto da se postavi pitanje da li se pomoć žrtvama dovoljno nudi i da li podrška uopšte dolazi ka njima.

Žene koje su počele samostalno da zarađuju, i koje su pronašle poslove i pre kovida, koje su se oslanjale na same sebe, ovom krizom su izgubile samostalnost. Velika većina njih je ostala bez posla i bez vidljivih izgleda da po izlasku iz krize nađu novi posao, navodi Jelena Hrnjak, programska menadžerka organizacije Atina. “Mnoge od njih su radile neprijavljene ili u nadnici, pa ni pomoć države nije stigla do njih u smislu minimalne zarade, odnosno dela iste”, dodaje ona, i kaže: “U prvoj nedelji pandemije, 31 odsto žena koje su imale iskustvo nasilja je javilo da je ostalo bez posla, u drugoj nedelji njih 55 odsto. U četvrtoj nedelji, njih 92 odsto ostalo je bez ikakvih primanja.”

Iskustvo organizacije Atina govori da će problem tek nastupiti nakon što se pandemija smiri. Čini se izvesnim da će biti potrebno uložiti dodatne napore kako bi se obezbedila vidljivost svih žrtava trgovine ljudima, s obzirom na to koliko napora se već ulaže u postizanje njihove vidljivosti kako na tržištu rada, tako i u pristupu drugim pravima koje žrtvama trgovine ljudima pripadaju, a koja im često nisu dostupna. Nakon svakog kriznog perioda, nekim ljudima treba više vremena da stanu na svoje noge, pa su tako i žrtve trgovine ljudima često u poziciji da im treba više vremena i podrške da bi se oslonile na sopstvene kapacitete; međutim, sa druge strane, budući da su preživele mnogo toga, one su i snažne na načine na koje jedna osoba ni ne zna da može biti snažna. Uloga Atine jeste da im tu snagu pokaže i da ih stalno na nju podseća, ali da opet bude tu za njih.

Ako je ova pandemija išta pokazala, to je da ljudska prava i ženska prava moraju iznova da se osvajaju, i da se ništa ne podrazumeva. Hrnjak podvači da nasilje ne prestaje niti jenjava, da je “more žena u Srbiji koje trpe nasilje”, te da nasilje nije prošlo ni u kovidu. “Ova pandemija je ogolila položaj žene žrtve nasilja u našoj državi, društvu, izložila ju je dodatnim rizicima i izazovima i ostavila mnoge i duboke posledice po njeno socijalno uključivanje”, kaže ona. Atina je, međutim, morala da nađe načina da pomogne ovim ženama. “Atina vodi i licenciranu uslugu stanovanja uz podršku, i dnevni centar namenjen ženama i devojčicama, žrtvama trgovine ljudima, i ove usluge su morale da se organizuju i održe i u pandemiji. Pored toga, Atina obezbeđuje podršku i smeštaj žena migrantkinja, žrtava rodno zasnovanog nasilja, i to je takođe nastavljeno tokom pandemije. Naučili smo da onlajn usluge, koje smo takođe počeli da pružamo, jesu nužne, ali ne i dovoljne i da ništa ne može da nadomesti direktni ljudski kontakt”, dodaje Jelena Hrnjak.

Izazovi u pružanju usluga žrtvama tokom pandemije

Kada govorimo o izazovima u pružanju usluga ovoj ranjivoj grupi tokom pandemije, tu se ističe problem prihvata žena žrtava u skloništa, jer nisu postojale sobe za samoizolaciju, dok žene bez potvrde da su kovid negativne nisu mogle biti primljene u sigurne kuće. Sa druge strane, državno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima koje se i pre pandemije suočavalo sa brojnim preprekama u radu, i sa ograničenim funkcionalnim kapacitetima, tokom kovida je došlo u još nezavidniji položaj. U prvim mesecima pandemije, Atina je morala da koristi svoj rezervni fond kako bi pomogla ženama u ovom skloništu koje je ostalo i bez hrane. U avgustu 2020. godine, sve žene i deca iz ovog urgentnog skloništa upućene su na Atinin program sigurnog smeštaja – stanovanje uz podršku^[1], a državno sklonište je potpuno zatvoreno, što je dodatno povećalo pritisak na rad organizacije, ali i ograničilo mogućnost svim drugim žrtavama trgovine ljudima da koriste specijalizovanu uslugu urgentnog smeštaja.

Država, dakle, ne da nije povećala napore da odgovori na potrebe žrtava trgovine ljudima tokom pandemije, nego je i postojeće usluge limitirala ili ukinula, prebacujući odgovornost u velikoj meri na organizacije civilnog društva. Ovakva situacija dugoročno nije održiva i država bi morala da finansijski ali i o svakom drugom pogledu pomogne organizacijama koje pružaju specijalizovane usluge. “Država Srbija mora da počne da preuzima odgovornost i svoje obaveze prema svim ovim žrtvama. To treba da čini i finansijski ka programima podrške i licenciranim pružaocima usluga iz redova organizacija civilnog društva koje i u vreme najvećih kriza ne zatvaraju svoje aktivnosti i efikasno adaptiraju programe prema potrebama žena i devojčica.  Bez toga, mi kao društvo ne možemo da napravimo promenu”, objasnila je Hrnjak.

Dalje, same mere uvedene protiv širenja korona virusa, negativno su se odrazile na žrtve trgovine ljudima i stvorile nove izazove u radu sa njima. Situacija izolacije stavila je žrtve trgovine ljudima u još teži položaj, jer im je sloboda ponovo ograničena. Usled ovakvih okolnosti, u pandemiji je došlo i do regresije i vraćanja žrtve na poziciju zavisnosti od drugih kao i od programa podrške. Posebna bojazan tima Atine odnosila se na rizik od retrafikovanja pojedinih žrtava trgovine ljudima, uzevši u obzir sve dostupne informacije sa terena.

Kriza izazvana pandemijom je odložila, i u nekim slučajevima onemogućila, proces oporavka žrtava nasilja i trgovine ljudima. „Kriza je pokazala da nasilje ne prolazi, već da samo menja svoje oblik“, kazala je Hrnjak, govoreći o izazovima sa kojima su se organizacije susretale tokom rada sa korisnicama u periodu vanrednog stanja u Srbiji, problemima, i načinima njihovog prevazilaženja.

Ona dodaje da žene, posebno u trenutnim okolnostima, iz brojnih razloga oklevaju da prijave nasilje. Posebno izazovno bilo je raditi sa ženama koje su bile u procesu izlaza iz nasilnih i eksploatatorskih odnosa; za mnoge od njih su planovi obraćanja nekom za pomoć ili prijavljivanja odloženi, dok su neke od njih govorile da će taj korak učiniti tek kada kriza prođe. “Ovaj proces je potpuno razumljiv, nama je to iskustvo doneo rad tokom izbegličke krize gde smo sretale žene koje su govorile da trpe nasilje i da planiraju da zatraže razvod ili pomoć, ali tek kad stignu u zemlju destinacije. Zapravo, ovo iskustvo nam je potvrdilo ono što smo i ranije znale, a to je da žrtve moraju da se osećaju sigurno da bi oporavak mogao uopšte da počne. Stanje potpune neizvesnosti i stalne pripravnosti je za mnoge od njih odložilo proces oporavka”, naglašava Jelena Hrnjak.

Sedam puta više poziva i pune sigurne kuće

Atina je na svoj dežurni telefon u prvim mesecima krize primala sedam puta više poziva nego pre pandemije. Stotine žena sa čitave teritorije Srbije upućivale su pozive kako bi se informisale i potražile podršku, uglavnom iz medicinskih razloga, te urgentnih potreba za hranom ili higijenom. Većina njih tražile su informacije o suđenjima u predmetima koji su bili pritvorski. 

“U tri sigurne kuće koje vodimo, 80 odsto kapaciteta je bilo zauzeto; redovno smo ih obilazile i snabdevale potrebnim namirnicama žene i decu koja su tamo smeštena. Uspostavile smo i onlajn savetovalište sa psihološkinjama koje su dostupne devojkama i ženama koje se nalaze u državnom prihvatilištu i drugim ustanovama socijalne zaštite, kao i onima koje borave u svojim domovima i na drugim mestima”, rekla je Hrnjak govoreći o prvim mesecima pandemije. "Zbog svih ostalih žena koje nisu bile na smeštaju, zaposlene voditeljke slučaja imale su bojazan koliko će dugo trajati vanredno stanje i kako će ti novi uslovi uticati na kvalitet usluge koju Atina pruža, kako će se odraziti na poverenje koje je ostvareno u odnosima, a takođe i kako će se osigurati da žrtve ostanu vidljive, ako se zna da su one i pre pandemije bile slabo vidljive.” 

Žensko socijalno preduzetništvo je pravi recept za prevazilaženje posledica ove ali i svih drugih kriza

Socijalno preduzeće „Bagel Bejgl“ moralo je tokom kovid pandemije da promeni svoj biznis plan i počne sa dostavom bejgla na kućnu adresu, kako bi ublažilo ekonomske posledice novonastale krize. Govoreći o njegovom opstanku tokom pandemije, Hrnjak navodi da se ono situaciji “prilagođavalo u hodu”. 

“Svesne smo da će posle krize biti teško, verovatno teže nego ikad pre. Teže na drugačiji način, nama nepoznat. Ta neizvesnost je ono što plaši sve nas. Sa druge strane, mi u Srbiji stalno živimo neke početke, i ovo će biti jedna takva priča. De integro. Ponovo ispočetka”, rekla je Jelena Hrnjak, govoreći o načinu na koji će kriza izazvana kovid pandemijom uticati na osobe koje su preživele trgovinu ljudima, kao i na njihovu ekonomsku nezavisnost. “Smatram da je nastavak ulaganja u žensko socijalno preduzetništvo pravi recept za prevazilaženje posledica ove ali i svih drugih kriza”, dodaje ona i nastavlja: ”Mislim da treba da izvučemo najbolje iz ove krize, pošto je ona i svojevrsna kriza čovečanstva. Pored dezinfekcije ruku i prostora, čini mi se da je vreme da dezinfikujemo i misli i emocije. Znam da će žene naći način da se izbore, onako kako su one to uvek mogle i umele – herojski i sa osmehom”.

Novi rizici i porast onlajn seksualne eksploatacije

Iz organizacije Atina su skrenuli pažnju da se postojeći pravni i institucionalni mehanizmi ni pre, a ni tokom pandemije, ne poštuju u odgovarajućoj meri, a da se proklamovana politika prevencije i suzbijanja trgovine ljudima ne ispunjava na način da daje učinkovite rezultate.

Na ovo ukazuje procesuiranje slučajeva trgovine ljudima, odnosno loša praksa u vezi sa prekvalifikacijom krivičnog dela, i to najčešće kada se radi o seksualnoj eksploataciji. Iskustva pokazuju da u gotovo devet od deset slučajeva dođe do prekvalifikacije, i blažeg kažnjavanja trgovaca ljudima, čime se počiniocima šalje pogrešna i afirmativna poruka.

Pored navedenog, situacija izazvana kovid pandemijom ostavila je dodatni negativan uticaj na položaj žrtava trgovine ljudima i brojne posledice na njihov život. U ovim okolnostima još više je otežan već neefikasan proces identifikacije žrtava, kao i dostupnost sistema podrške kako zdravstvenog, tako i socijalnog.

Ova situacija, videli smo, odražava se i na ekonomsku stabilnost i nezavisnost žrtava trgovine ljudima. Osim što je većina korisnica programa podrške koji pruža Atina ostalo bez posla, što ih dovodi u situaciju ponovnog rizika, usporava njihov oporavak i dodatno otežava proces reintegracije.

U javnosti je počelo da se sve više govori i otkriva slučajeva online nasilja  kao i onlajn seksualne eksploatacije, koja posebno pogađa decu, što predstavlja još jedan važan segment u razumevanju ovog složenog fenomena.

Imajući u vidu ove nove rizike i evidentan porast onlajn nasilja i eksploatacije, Jelena Hrnjak zaključuje: “Kao sistem i kao društvo moramo da pokažemo nameru da učimo kako da brinemo jedni o drugima i to ne samo o onima koji su nam slični i koji nas okružuju, već i o ljudima koji se nalaze u različitim životnim pozicijama, koji su u riziku od nasilja i eksploatacije, i koji ga na kraju krajeva i trpe. Ovo je naročito važno danas kada to nasilje postaje manje uhvatljivo, kada se prenosi u onlajn prostor, gde je sužena mogućnost da se deluje i pomogne žrtvama. Sve ovo moramo imati u vidu kada kreiramo odgovor, a moramo, dakle, kreirati odgovor koji nije selektivan i koji ubraja sve članice i članove našeg društva. Moramo se, na kraju, zagledati i nad politikama koje kreiramo i preuzeti odogovnrost kako svako od nas individualno, tako i kolektivno, kao čovečanstvo. S obzirom na to da smo mi sami odgovorni za ovu pandemiju, jer smo kovid izazvali svojim neodgovornim odnosom prema prirodi, njenim nečuvanjem, upravo mi smo odgovorni za to kako ćemo iz ove krize i izaći.”