One su ovde: 107 žena iz 29 zemalja i život koji ne može da čeka

Fotografija: iz arhive Atine, sa radionica fotografisala Marija Vuković, socijalna radnica

Od početka godine, Udruženje „Atina“ nastavilo je da kontinuirano radi sa ženama i devojkama migrantkinjama i izbeglicama koje dolaze iz različitih delova sveta, u Prihvatnom centru u Bujanovcu, Centru za azil u Obrenovcu, kao i u Otvorenom klubu u Beogradu.

Neke od njih su u Srbiji kratko, neke mnogo duže nego što su očekivale. Iza svake od njih je drugačiji put, a pred svakom drugačija neizvesnost. Ali bez obzira na to odakle dolaze i koliko će ostati, one su sada ovde. Imaju svoje potrebe, strahove, pitanja, interesovanja, veštine i planove. Potrebne su im informacije i zaštita, ali i razgovor, podrška, bliskost sa drugim ženama i vreme u kojem ne moraju da budu samo osobe koje čekaju dokument, odluku ili sledeći korak.

Od početka godine, kroz redovan terenski rad i nedeljne radionice, tim Atine susreo se sa 107 žena i devojaka migrantkinja i izbeglica iz čak 29 zemalja. Među njima su žene i devojke iz Turske, Maroka, Avganistana, Burundija, Palestine, Sudana, Sirije, Šri Lanke, Sijera Leonea, Egipta, Somalije, Rusije, Jermenije, Gvineje, Gambije i Nepala.

Kontinuirani rad i izgrađeno poverenje omogućili su i prepoznavanje žena izloženih ozbiljnim rizicima: među ženama sa kojima je tim Atine radio identifikovano je i nadležnim institucijama prijavljeno sedam slučajeva trgovine ljudima i rodno zasnovanog nasilja. Upravo zato kontinuirano prisustvo na terenu ima poseban značaj. Poverenje se ne gradi jednim razgovorom, a žena često tek kada se oseti dovoljno sigurno može da govori o nasilju, eksploataciji ili drugim iskustvima koja je preživela.

Više od radionice

Teme o kojima se razgovara veoma su različite, od trgovine ljudima i rodno zasnovanog nasilja, zdravih partnerskih odnosa i prepoznavanja manipulacije, do ženskih i ljudskih prava, diskriminacije, mentalnog i reproduktivnog zdravlja, samopouzdanja, rodnih uloga i odnosa moći.

Ali teme ne određuje samo tim Atine. Žene same govore o tome šta ih zanima, šta im je potrebno i o čemu žele više da znaju. Tako se sadržaj radionica menja i prilagođava njihovim pitanjima, interesovanjima i onome što se u njihovim životima događa upravo tada.

Ponekad su najvažniji upravo oni trenuci koji se ne mogu lako prikazati projektnim brojkama: razgovor uz kafu, upoznavanje žene iz druge zemlje, smeh tokom kreativne radionice, mogućnost da se nešto napravi sopstvenim rukama ili jednostavno nekoliko sati tokom kojih žena može da zastane i bude sa sobom i sa drugim ženama.

Slikanje, dekupaž, izrada nakita i vez stvaraju drugačiji prostor za susret, za predah, povezivanje i izražavanje. Posebno su važni ženama čija je svakodnevica dugo određena neizvesnošću, čekanjem i brigom o tome šta će se dogoditi sutra.

One su i dalje ovde. Zato su važni prostori za sigurnost, pripadanje i nove početke.

„Jedna šolja kafe sa ljudima koji te čuju…“

Na jednoj od radionica učesnice su pisale poruke sebi. Među njima su bile:

„I ovo će proći.“

„Ja sam jaka. Ja sam dovoljna. Ja sam vredna.“

„Ako je i bilo boli, skupi snage, ti si važna.“

I jedna koja možda najbolje govori o tome zašto su ovakvi susreti važni:

„Jedna šolja kafe sa ljudima koji te čuju, vredi četrdeset godina bolnih sećanja.“

Za neke žene radionice su mesto na kojem prvi put dobijaju informacije o tome kako da prepoznaju trgovinu ljudima, nasilje ili manipulativne odnose i kome mogu da se obrate za pomoć. Za druge su prilika da podele ono što već znaju, upoznaju druge žene ili nauče nešto novo. Za neke je najvažnije to što nekoliko sati pripada samo njima.

Upravo taj osećaj pripadnosti važan je deo rada Atine. Ženu ne određuje samo njen migracioni status, zemlja iz koje dolazi ili iskustvo nasilja koje je preživela. Ona ima pravo na prostor u kojem je njeno mišljenje važno, u kojem može da bira šta želi da podeli, šta želi da nauči i šta joj je u tom trenutku potrebno.

Dok god su ove žene ovde, njihove potrebe ne mogu da budu na čekanju. Potrebni su im bezbednost i informacije, ali i ljudi kojima mogu da veruju, mogućnost da razvijaju svoja interesovanja, stvaraju odnose i ponovo grade osećaj lične vrednosti i kontrole nad sopstvenim životom.

Zato za Atinu rad na terenu nije samo odlazak u centre i održavanje radionica. To je kontinuitet prisustva, da žene znaju gde mogu da dođu, kome mogu da se obrate i da postoji prostor u kojem će biti saslušane.

Aktivnosti se realizuju u okviru projekta „Zajedno za nju: Zaštita i osnaživanje u zajednici – sveobuhvatna podrška ženama migrantkinjama i izbeglicama u Srbiji“, uz podršku Švajcarske.