U drugom delu trodelnog serijala, posetili smo žene koje se bore da pronađu sklonište i zarade za život – dva ključna problema koje Ženska komisija za izbeglice navodi kao pokretače rodno zasnovanog nasilja nad izbeglicama u urbanim oblastima, naročito u zemljama koje se graniče sa Sirijom.

Sirijske žene čekaju sa svojom decom u UNHCR registracionom centru u gradu Zahle, u dolini Beka, Liban. AP/Maya Alleruzzo

Ovo je trodelni serijal o ciklusima seksualnog nasilja koje doživljavaju žene izbeglice, posebno iz Sirije - od prinudnog rada i “seksualnog ropstva” unutar sopstvene zemlje, do godina maltretiranja i nemaštine u susednim zemljama i, još gore, postajanja žrtvama trgovine ljudima, dok su u tranzitu ka Evropi.

Prvi deo priče objavljen je ovde.

Na pitanje koje su im goruće brige u konfliktu koji je zaokupio Siriju, mnoge žene izbeglice pominju mogućnost da će biti “napadnute” – implicitno aludirajući na seksualno nasilje – kao pokretački faktor. Pokušaji da pobegnu od upornih borbi, ili da barem pošalju najranjivije članove domaćinstva – žene, decu i stare – na bezbedno, prioritet je za većinu porodica.

Fatima je jedna od desetina hiljada Sirijki koje žive u Libanu, a koje su izgubile svoje muževe i prepuštene su same sebi. Ona je pobegla sa svoje dve ćerke adolescentkinje, ostavivši telo svog muža “bez šanse da ga sahrani po običajima”, kaže. Uprkos tome što je registrovana izbeglica, ona živi u sirotinjskoj zajednici izvan Tripolija – drugog po veličini grada u Libanu, na severu zemlje – i suočena je sa sumornom budućnošću, a trenutno je i bez prihoda. Skoro četiri godine nakon što je napustila svoju zemlju, njena najveća briga je da obezbedi svojoj deci dobru hranu.

“I ovde se plašim za njihovu bezbednost. Videle su i doživele stvari za koje niko u njihovim godinama ne bi trebalo da zna”, kaže ona, ali ne želi da opisuje detalje. Kada je upitana da li je nekoj od njih prećeno, ili je doživela nasilje sa bilo koje strane granice, njen odgovor je kratak.

“Koja žena nije doživela nasilje? To pitanje bi trebalo da postavljate”, istakla je ona.

Prema podacima Međunarodnog komiteta spasa (IRC), pretnje i pojava seksualnog nasilja bile su vodeći razlozi za bežanje žena iz Sirije tokom prvih godina konflikta, kada su 75 procenata izbeglica u Libanu činili žene i deca. Iako se demografska slika promenila u poslednjih nekoliko godina, žene koje žive na, navodno, bezbednijoj strani granice u Libanu nisu zaštićene, niti im se pomaže u dovoljnoj meri da sastave kraj s krajem.

IRC, koji je otvorio kancelariju u libanskoj prestonici, Bejrutu, 2012. godine kako bi konkretno pomogao sirijskim izbeglicama, potvrđuje učestalost seksualnog nasilja i kao pretnje i kao surove realnosti, kroz višestruke godišnje procene sprovedene među izbeglicama u Libanu.

Prema procenama Međunarodne organizacije rada (ILO), žena izbeglica koja uspe da pronađe posao – nelegalno u Libanu, i ekstremno ograničenih mogućnosti u Turskoj – u proseku mesečno zarađuje 248.000 libanskih funti (163 dolara), što je niže od plate koju prima muškarac iz Sirije, i znatno ispod minimalne zarade u Libanu.

“Većina žena suočava se sa ekonomskim poteškoćama, i muškarci misle da mogu to da iskoriste”, kaže Maja Hadad, socijalna radnica u libanskoj NVO Kafa, koja pomaže ženama u dolini Beka. Kako ona objašnjava, praćenje takvih slučajeva je problematično s obzirom na to da je “seksualno uznemiravanje još uvek veliki tabu, koji se gura ispod tepiha.”

Poslodavci ovu situaciju upotrebljavaju u svoju korist. Žene koje ne žive sa svojim muževima doživljavaju verbalne i fizičke pretnje ili, u ekstremnijim slučajevima, ponude finansijske pomoći u zamenu za seks.

“Moja ćerka radila je u prodavnici”, kaže Asma, palestinska izbeglica iz Sirije koju je intervjuisao Amnesty International. “Menadžer ju je maltretirao i dodirivao. Zato sada ne dozvoljavam svojim ćerkama da rade.”

U izveštaju pod nazivom “Ja želim bezbedno mesto”, Amnesty je intervjuisao žene izbeglice iz Sirije i Palestine koje se nalaze u Libanu, i većina njih ima “nevažeće boravišne dozvole”. To što je njihov boravak ilegalan ostavlja ih izložene uznemiravanju i hapšenju od strane policije, i suočenim sa još gorim uslovima rada usled nedostatka prava, i iznudama u različitim oblicima.

Teškoće u vezi sa ovim životom i traženjem posla nastale su u maju 2015. godine, kada je Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) obustavila registraciju izbeglica iz Sirije, što je ostavilo one koji su kasnije stigli bez finansijske pomoći.

Policajci, službenici zaduženi za obnavljanje boravišnih dozvola, komšije, vozači autobusa i taksija, i potpuni stranci na ulici – svi su oni potencijalne pretnje sa kojima se ove žene suočavaju svakodnevno. Zbog toga što su neke žene neosnovano bile lišavane slobode u svojim zemljama, one se plaše da prijave slučajeve nasilja vlastima. One često policiju doživljavaju kao izvor pretnje, umesto zaštite.

Žena izbeglica iz Sirije, koja je pobegla iz svog doma u gradu Tal Kalak, sedi pored svoje bebe na školskom igralištu gde privremeno živi sa svojom porodicom i rođacima, u pograničnom gradu Vadi Kaled, u severnom Libanu. (AP/Hussein Malla)

Kao rezultat ekonomskih teškoća, sve više raste zabrinutost zbog ropstva sirijskih izbeglica u Libanu. Početkom aprila 2016. godine, unutrašnje snage bezbednosti Libije spasile su 75 žena koje su bile zatočene protiv svoje volje i prisiljavane na seksualno ropstvo. Većina žrtava bila je iz Sirije, a neke od njih bile su mlađe od 18 godina.

Rizik od trgovine ljudima počinje u Siriji, gde se nalazi 7.6 miliona interno raseljenih lica. “Sirija je zemlja porekla i krajnje destinacije za muškarce, žene i decu koji su izloženi prisilnom radu i seks trafikingu”, navodi Stejt department. Postoje brojni oblici ekonomske potčinjenosti i seksualnog ropstva, od Islamske države koja koristi Sirijke i Jezidi žene i devojčice kao dobrovoljne “supruge”, do strateškog ciljanja žena i dece kao profitabilnih talaca od strane oružanih bandi kao što su Ahrar el Šam, grupa formirana od strane bivših islamskih zarobljenika i ratnih veterana iz Iraka, i Džabat el Nusra koja je povezana sa Al Kaidom.
Među 4 miliona onih koji su pobegli iz zemlje, velika većina živi u urbanim centrima gradova poput Bejruta i Istanbula, i ranjivi su na brojne rizike. Prema podacima IRC-a, više od 60 procenata izbeglica živi u gradovima. Ženska komisija za izbeglice objavila je detaljan izveštaj pod nazivom “Zle ulice”, zasnovan na intervjuima sa ženama izbeglicama u Kitu, Kampali, Bejrutu i Delhiju, i zaključila da su “sklonište i sredstva za život dve najveće oblasti ranjivosti na rodno zasnovano nasilje za izbeglice u urbanim oblastima.”

Komisija je takođe pozvala UNHCR da promeni svoju politiku o zaštiti izbeglica u urbanim oblastima iz 2009. godine tako što će proširiti svoj mandat kako bi se direktno uključili i pomogli ženama izbeglicama u urbanim oblastima, naročito kada nisu registrovane.
U Turskoj, sa procenjenih 2.7 miliona izbeglica iz Sirije, žene su brojnije od muškaraca. U Istanbulu, koji je dom za oko pola miliona izbeglica, manje od 1 procenta ima radne dozvole. U okviru ovog izuzetno restriktivnog okruženja, žene se još više muče, a često su im dodeljeni najmanje plaćeni poslovi u fabrikama i postrojenjima za proizvodnju tekstila.

Iako je Turska bila zemlja tranzita i krajnje destinacije za seks trafiking i pre konflikta u Siriji, tokom poslednjih godina sirijski roditelji dali su na hiljade kao “miraz” muškarcima koji obećaju da će njihove ćerke bolje živeti u Turskoj nego u teškim uslovima koji preovlađuju u ratom opustošenoj Siriji.
Uslovi u zemljama koje okružuju Siriju, zajedno sa privlačnošću boljeg i bezbednijeg života u Evropi ubede mnoge usamljene žene izbeglice da svoje skromne ušteđevine potroše na plaćanje ovog ilegalnog putovanja. Ali, rizik od nasilja i seks trafikinga prati ih i na drugoj strani Mediterana, u Evropi.
Treći deo priče istraživaće rizike sa kojima se žene izbeglice suočavaju po ulasku u Evropu.

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:
https://www.newsdeeply.com/refugees/articles/2016/05/16/harsh-streets-pu...