Jusra Mardini, koja će se takmičiti u timu izbeglica na Letnjim olimpijskim igrama u Riu, trenira u klubu VK Špandau 04 u Berlinu. Fotografija: Gordon Welters za The New York Times

 

BERLIN — Jusra Mardini, olimpijska plivačica, provela je već sat i po vremena u bazenu, na prvom treningu za taj dan, prelazeći dužinu bazena leptir stilom, i balansirajući žutu gumenu patku na glavi.

Drugi mladi plivači delili su traku, ali Mardini (18) se držala svog ritma, plivajući sredinom, i pojavljujući se s vremena na vreme na ivici bazena, kako bi patku — koja se koristi za trening ravnoteže — zamenila maskom ili plivačkom daskom.

Mardini trenira od oktobra u trening centru VK Špandau 04, jednom od najstarijih plivačkih klubova u gradu. Bazen je izgrađen od strane nacista za potrebe Olimpijskih igara 1936. godine.

Sve vezano za Mardinin put do Olimpijskih igara u Riu je neverovatno. Ona će se takmičiti u prvom timu izbeglica na Olimpijskim igrama, što je podvig koji je bio nezamisliv pre manje od godinu dana, kada je plivala u Sredozemnom moru spasavajući svoj život.

Prošlog avgusta, Mardini i njena sestra Sara pobegle su iz ratom zahvaćene Sirije i zaputile se na potresno putovanje kroz Liban, Tursku i Grčku, a zatim Balkan i Centralnu Evropu do Nemačke, jedva izbegavši hapšenje i smrt. Kada se pretrpan čamac na kom su se nalazile pokvario između Turske i Grčke, ona i njena sestra, takođe plivačica, uskočile su u vodu i pomogle da čamac stigne bezbedno do obale.

Mardinina priča privukla je pažnju javnosti u martu, kada je identifikovana od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta kao kandidatkinja za takmičenje u novom timu izbeglica, sačinjenom od sportista koji su bez državljanstva a koji inače ne bi imali pravo učešća. Ona je dospela u centar pažnje, i proslavljena je od strane medija kao svež primer takozvane nemačke kulture dobrodošlice — priča o uspehu u jeku globalne izbegličke krize.

Mardini je zvanično imenovana kao članica tima izbeglica u junu, pored još devet sportista iz Sirije, Južnog Sudana, Konga i Etiopije. Tim će se takmičiti pod olimpijskom zastavom i himnom, i na ceremoniju otvaranja u petak, na stadion Marakana, će ući pretposlednji ispred domaćina Brazila. Mardini će se takmičiti u kategorijama 100 metara slobodnim stilom i 100 metara leptir stilom.

“Biće stvarno super”, rekla je ona stavljajući roze Nike ranac na sto u kafeteriji trening centra.

Nekoliko nedelja ranije, ona je saznala da je primljena u olimpijski tim od strane grupe novinara koja je došla u stan u kom sada živi sa sestrom.

Mardinino učešće na Olimpijskim igrama bilo je nezamislivo pre manje od godinu dana kada je plivala u Sredozemnom moru spasavajući svoj život. Fotografija: Gordon Welters za The New York Times

 

“To je zato što ja, zapravo, nikada ne otvaram svoje mejlove”, rekla je Mardini.

Zatim su joj, kako kaže, novinari rekli da je i njen drug, Rami Anis, takođe plivač iz Sirije, primljen u tim. “Tada sam pomislila, ooo!”, kaže Mardini.

Mardini se presvukla u duksericu sa kapuljačom (poklon nemačkog plivačkog brenda Arena) i osušila kosu koja pada preko ramena. U svakom uhu nosi po dve minđuše: biser i cirkon.

Mardini varira od frenetične, neizdrživo uzbuđene, do polu-nezainteresovano preokupirane. Ona često šalje poruke. Drugim rečima, ona je normalna tinejdžerka.

“Kada sam bila mala, samo su me stavili u vodu”, kaže Mardini koja je odrasla u Daraji, predgrađu Damaska. Njen otac, trener plivanja, počeo je da je obučava kada je imala 3 godine. Mardini se zatim takmičila za sirijski nacionalni tim, i dobila je podršku od Olimpijskog komiteta Sirije.

Ali, onda je izbio rat 2011. godine, kada je imala samo 13 godina, i Mardini je videla kako njen relativno idiličan život počinje da se menja.

“Odjednom niste smeli da idete gde želite, ili vas pozove mama kada ste već na putu i kaže, ‘Vrati se; nešto se tamo događa’”, kaže ona.

Škola ne bi radila po nekoliko dana, kaže, “ili neko puca, i onda morate da bežite.”

Ipak, u svetu njenih prijatelja, Mardini priča, život je u najvećoj meri nastavio normalnim tokom. “Nikada nismo razgovarali o ratu”, kaže ona. “To nas je nerviralo! U početku, svi su pričali o tome, ali onda smo, nakon par godina, počeli da razmišljamo: ‘Ok, ako ću umreti, umreću! Ali, pustite me da živim svoj život. Želim da viđam svoje prijatelje!’”

‘Previše je’

Godine 2012. Mardinina porodična kuća je uništena u masakru u Daraji, jednom od najgorih napada u početku rata, u kom su stradale stotine civila. Situacija je nastavila da se pogoršava. Dvoje njenih drugova plivača je ubijeno, kaže ona, a jednog dana je bomba oštetila krov centra u kom je trenirala.

Mardini sa svojim trenerom, Svenom Spanekrebsom, koji je bio impresioniran njenom tehničkom osnovom, ali ne i njenom formom, tokom probnog treninga. Fotografija: Gordon Welters za The New York Times

 

“Rekla sam mami, ‘Ok, ovo je previše’,” kaže Mardini. “Ona mi je odgovorila ‘U redu, nađi nekog u koga mogu da imam poverenja da te vodi, i možeš da ideš.’”

Mardini i njena sestra su krenule 12. avgusta 2015. godine, sa dvojicom rođaka njihovog oca i još jednim drugom. Avionom su išli od Damaska do Bejruta, a zatim Istanbula gde su se povezali sa krijumčarima i grupom od oko 30 izbeglica sa kojom su ostali do kraja putovanja.

Grupa je autobusom prevezena u Izmir, u Turskoj, a zatim odvedena u šumu u blizini obale da čeka čamac koji će ih prebaciti do grčkog ostrva Lezbos.

“Mislili smo da je naš autobus jedini, ali tamo je bilo četiri ili pet autobusa svakog dana”, kaže Mardini. “Bilo je oko 200, 300 ljudi, svi su čekali dok policija ne napusti taj deo mora da bi mogli da krenu.”

Noću su tuda patrolirali helikopteri, kaže ona, ali turske vlasti nikada nisu ušle u šumu.

“Policija se plaši jer krijumčari imaju pištolje”, kaže Mardini. Krijumčari, kaže ona, “nisu bili uplašeni.”

Nakon četiri dana, Mardini i njena sestra smeštene su sa još 18 ljudi, uključujući i 6-ogodišnjeg dečaka, na trošan čamac predviđen za šest osoba. Tokom prvog pokušaja, uhvaćeni su od strane pogranične policije i poslati nazad. Tokom drugog, motor se pokvario nakon 20 minuta, i čamac je počeo da se puni vodom.

Od 20 ljudi u čamcu, samo su sestre Mardini i još dvojica mladića znali da plivaju, te je njih četvoro skočilo u more. To se dogodilo oko 7 uveče, a more je bilo uzburkano zbog plime.

“Svi su se molili”, kaže Mardini. “Zvali smo tursku policiju, grčku policiju, vičući: ‘Molim vas, molim vas pomozite nam. Deca su ovde! Davimo se!’ Ali, oni su samo ponavljali: ‘Okrenite se i vratite se nazad. Okrenite se i vratite se nazad.’”

Iako je Mardinin rekord daleko slabiji od zvaničnog kvalifikacionog vremena Olimpijskih igara za njene kategorije, ona se nada da će oboriti lične rekorde. Fotografija: Gordon Welters za The New York Times

 

Mardini i njena sestra plivale su tri i po sata, pomažući da čamac održi kurs — čak i kada su druga dvojica plivača odustala i pustila da ih čamac vuče za sobom. Bilo je hladno, kaže Mardini. Njena odeća ju je vukla nadole, a so je grizla njene oči i kožu.

“Razmišljala sam, šta? Ja sam plivačica, i umreću na kraju u vodi?”, kaže ona.

Ali, bila je odlučna u tome da zadrži pozitivan stav — ne samo zbog sebe.

“Taj dečačić me je sve vreme posmatrao, uplašen”, kaže ona, “pa sam pravila smešne grimase.”

Dugo čekanje

Na kraju, čamac je stigao do obale Lezbosa, ali putovanje je bilo tek na početku. Ljudi u grupi su pešačili danima, spavali na poljima i u crkvama. Iako su imali novac, taksisti su odbijali da im stanu, a restorani su često odbijali da ih usluže.

“Ali, bilo je i dobrih ljudi”, kaže ona. “Kada sam stigla, nisam imala cipele, i jedna Grkinja — mislim da je istih godina kao ja — nas je ugledala, i dala je džemper dečaku, a meni je dala svoje cipele.”

Sestre su putovale peške ili autobusima koje su vodili krijumčari od Grčke, preko Makedonije i Srbije, do Mađarske. Bile su u Budimpešti u septembru kada su mađarske vlasti zatvorile glavnu železničku stanicu za izbeglice. Mnogi, uključujući i sestre Mardini, potrošili su stotine eura na karte za voz koji više nisu imali pravo da koriste, što je navelo stotine izbeglica da organizuju protest ispred stanice.

“Ja sam samo posmatrala”, kaže Mardini. “Razmišljala sam: ‘Gde sam ja? I šta će se dogoditi ako me sada odvedu u zatvor?’”.

Na kraju su uspele da izađu iz Mađarske, prođu kroz Austriju i stignu u Nemačku, gde su smeštene u izbeglički kamp u Berlinu, i delile šator sa šestoricom muškaraca sa kojima su putovale.

“Bila sam srećna!”, kaže Mardini, dodavši: “Nemam nijedan problem. U Nemačkoj sam. Moja sestra je sa mnom. To je to.”

Sestre Mardini provele su najveći deo svoje prve zime u Nemačkoj čekajući u dugim redovima ispred glavnog punkta za registraciju izbeglica — Državnog zavoda za zdravstvo i socijalnu pomoć, poznatog pod nemačkim akronimom Lageso — kako bi regulisale dokumenta za azil. Često su morale da čekaju ispred po osam sati na nepodnošljivo niskim temperaturama, da bi ih na kraju odbili i rekli im da se vrate sledećeg dana.

“Tu sam plakala više nego tokom celog putovanja”, kaže Mardini.

U početku nije uopšte razmišljala o povratku u vodu, ali nakon nekoliko nedelja, kaže, počela je ponovo da mašta o tome — naročito kada je čula da je plivačica koju poznaje pobedila na takmičenju u Aziji.

“Rekla sam: ‘Mama! Trebalo bi da ja budem tamo! Bolja sam od nje!”, kaže ona.

Prevodilac iz Egipta, koji je često pomagao u izbegličkom kampu, povezao je Mardini sa obližnjim klubom Špandau, i Sven Spanekrebs, dugogodišnji trener u klubu, pristao je da joj pruži priliku. Kada je video kako Mardini pliva, kaže da je bio impresioniran.

“Tehnička osnova je bila zaista dobra”, kaže Spanekrebs, koji se pridružio Mardini na ručku u kafeteriji nakon jutarnjeg plivanja. “Posle dve godine bez treninga, njen aerobni kapacitet nije bio dobar. Njeno telo nije bilo u dobroj formi.”

“Nisam bila toliko loša!”, kaže Mardini, ispuštajući escajg u protest. On joj upućuje pogled prepun neverice. Ona se osmehuje i priznaje, “Ok, 25 dana obroka u Burger Kingu i Mekdonaldsu.”

Sportska stipendija

Ubrzo nakon što je počeo da trenira Mardini, Spanekrebs je postao ubeđen da bi ona mogla da bude kandidat za Olimpijske igre u Tokiju 2020. godine. Ali, kada su saznali da će Međunarodni olimpijski komitet možda napraviti tim izbeglica, on i Mardini su shvatili da bi njeni snovi o Olimpijadi mogli da se ostvare mnogo ranije. U januaru, komitet joj je dodelio stipendiju, i Spanekrebs je uveo Mardini rigorozan dnevni raspored: dva dvočasovna treninga u vodi i još jedan sat aerobnog treninga na suvom, uz školu između.

“Ona je zaista ozbiljna sportistkinja”, kaže on.

Medalja u Riu je van njenog domašaja. Mardinino najbolje vreme je 1 minut 8 sekundi na 100 metara leptir stilom, i 1 minut 2 sekunde slobodnim stilom, što je celih 9 i 11 sekundi sporije od zvaničnog vremena kvalifikacija za te stilove.

“Očekujem lični rekord”, kaže Mardini.

Mardini je deo novca od stipendije iskoristila da iznajmi stan sa sestrom, koji je nedaleko od centra. Njeni roditelji i dve mlađe sestre su im se pridružili u Berlinu, i celoj porodici je odobren privremeni azil.

Mardini objavljuje selfije i inspirativne citate na arapskom i engleskom jeziku na svojoj Facebook fan stranici i Instagramu. Ona kaže da se unapred radovala što će upoznati neke od svojih omiljenih sportista u Riu, naročito idola iz detinjstva, Majkla Felpsa.

Mardini kaže da bi volela da iskoristi pažnju koju je dobila da pomogne drugim izbeglicama. Nada se da će se jednom vratiti u Siriju da podeli svoju priču sa ljudima tamo.

“Sećam se svega, naravno”, kaže ona. “Nikada ne zaboravljam. Ali, to me tera da se trudim sve više i više.”

Dodala je, “Plakanje u ćošku, to prosto nisam ja.”

 

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:

http://www.nytimes.com/2016/08/02/sports/olympics/a-swimmer-goes-from-syria-to-rio-from-refugee-to-olympian.html?smid=fb-nytimes&smtyp=cur&_r=1