Danas, 8. marta 2018. u svetlu obaveštenja da je NVO Atina dobila licencu za pružanje usluge stanovanja uz podršku namenjene devojkama i ženama žrtvama trgovine ljudima i različitih oblika eksploatacije, želele bismo da predstavimo program Privremene kuće  iz ugla naših korisnica, partnerki i Atininih aktivistkinja koje su uključene u svakodnevni rad kuće.

Privremena kuća je ključni program NVO Atina koji ne pruža samo uslugu smeštaja uz podršku, već dugoročnu podršku ženama i devojkama koje su preživele trgovinu ljudima i druge forme eksploatatcije. Metodologija našeg rada je detaljno objašnjena u publikaciji Socijalna inkluzija žrtava trgovine ljudima. Za sve ove godine, 302 žene i devojke našle su svoje utočište u okviru ove kuće i od osnivanja do danas, to je ostao jedini prostor  u Srbiji gde se nudi ovakva specijalizovana vrsta smeštaja. Mnoge od tih žena i devojaka danas žive svoje ostvarene živote potpuno autonomno,  i njima je upravo ova usluga donela mogućnost izbora i izlaska iz situacije nasilja.
Iako je država prepoznala potrebu za pružanjem usluge sigurnog smeštaja, te u više navrata najavljivala da će i sama otvoriti sigurnu kuću, to se do danas ipak nije desilo. Sve ove godine Atina je samostalno, i prevazilazeći različite nedaće, uspevala da održi ovaj program kako bi žene imale gde da uđu u proces oporavka i sklone se od nasilja koje su preživljavale.

Pokretačka snaga programa Privremene kuće su žene koje svakodnevno brinu o potrebama korisnica, kao i žene koje imaju snagu i hrabrost da se odupru nasilju u sopstvenim životima.

Meni je Atina mnogo značila. Tokom boravka u privremenoj kući ja sam se osećala stvarno super. Osećala sam se stvarno dobro i to je bio kao neki moj dom. Uvek sam imala gde da se vratim i znala sam mogu tu da boravim. Mogu da kažem samo sve najbolje zato što sam se tamo stvarno najbolje osećala.
Dok sam bila u privremenoj kući, ja sam u to vreme upisala srednju školu, jer nisam imala srednju školu. Tamo sam učila, svake nedelje sam dva puta išla na radionice pravljenja nakita. Naučila sam da pravim nakit, to nisam ranije znala, a kasnije sam i vodila radionice. Za mene je, ne znam kako da kažem, ali stvarno je bilo sve najbolje, i mnogo mi je značilo, mnogo, mnogo, mnogo, mnogo.
Verujem da nije bilo Atine, i da mi Atina nije pomogla, ja uopšte ne znam gde bih bila danas, verovatno nigde. Mnogo mi je značilo što sam imala krov nad glavom, što sam u isto vreme imala i zanimacije – radionice nakita, škola, bukvalno sam sve imala u privremenoj kući. Najviše sam i ostala tamo jer mi je bilo predobro. I mnogo sam zadovoljna.

Korisnica Atine od 2010.

Kad se odmakneš sa strane, iz toga što smo 24 časa uključene u živote žena, kad se odmakneš i shvatiš da ništa drugo ne postoji, ništa drugo osim te kuće, to je zastrašujuće.  
Naš glavni izazov je da održimo ovaj program. U samom radu, na nas su upućene žene koje su toliko toga prošle, izazov je od prvog kontakta da li ćemo uspostaviti pravu komunikaciju, da li ćemo razrešiti razne prepreke sa kojima se korisnice susreću i unutar sebe, ali i spolja. Izazov je i organizacija života u kući u kojoj treba da žive različite žene sa različitim potrebama i kako da odnosi budu podržavajući. Ponekad to izgleda kao život u životu, kao neki poseban sistem u kome moraš sve da ispratiš.
Žene i devojke sa kojima radimo su najveća inspiracija i motivacija. Kad ostvariš taj prvi kontakt, u kome su uplašene i one i mi koje radimo u Atini, pa posle par meseci vidiš napredak, to je ono što te  nosi – kad vidiš da je ta žena nasmejana. Naš najveći uspeh je što žene i devojke sa kojima radimo taj program osećaju kao svoje sigurno mesto, što osećaju podršku i prihvatanje.
Imale smo korisnicu koja, nakon što je napustila našu kuću, ostala je u našem programu i opet se našla u potencijalno rizičnoj situaciji, i suočila se sa time: Ti nemaš nikog, ti nemaš gdje...a ona je rekla: Imam, i došla je opet kod nas. Ne samo da se mi trudimo da to bude sigurno mesto, već žene osećaju da je to njihovo mesto pripadanja.

Sanja Kandić, voditeljica slučaja

Koji kvalitet je ovaj program i Atinin rad doneo u polje borbe protiv trgovine ljudima? Verujemo da to najbolje opisuju naše partnerske i saradnice. U radu sa jednom korisnicom, Atina u proseku anagažuje 14 stručnjakinja iz različitih oblasti – zdravstva, obrazovanja, prava, administracije, mentalnog zdravlja...

Ono što je meni najvažnije jeste da je u početku radila grupa žena koja je bila spremna da nezavisno od svog radnog vremena i nezavisno od resursa koji su bili na raspolaganju zaista uloži svu energiju da se pomogne onima kojima je to bilo potrebno. Zaista su žene koje su dolazile u program dobijale podršku koju nije bilo moguće pružiti u sistemu, a na žalost nije bilo moguće ni u drugim organizacijama. Čini mi se da je još uvek tako.     
Ta vrsta svakodnevne posvećenosti, i da logika koja se primenjivala, a to je da nisu dovoljne samo formalne stvari, već da je zaista nužna  iskrena lična podrška, i lične vezanosti za sve žene koje su bile uključene u programe, to nešto što karakteriše Atinin rad u potpunosti. U odnosu na to se i vide stvarno veliki pomaci.  Žene koje su u samom početku bile u programu su i dalje u kontaktu, vezane su za Atinu, i to najbolje govori na koji način je sve to funkcionisalo. Što je bilo manje ljudi i što je bilo manje resursa ta energija je bila veća. Naravno da je u kontekstu razvoja značajno da kreiraju procedure i struktura, ukoliko će to doprineti tome da ta podrška obuhvati veći broj žena, ukoliko ostane ona energija koja je bila na početku.

Aleksandra Galonja, konsultantkinja za organizacioni razvoj

Najveći doprinos koji je Atina donela u borbu protiv trgovine ljudima taj što su konsultovale korisnice i korisnike svojih programa u kreiranju samih usluga, i što su unele taj duh u ceo sektor, tako da su stavile u sam centar, u prvi plan, korisnike a ne organizaciju. To nismo imali pre Atine, i mislim da je to nešto što je svakako kvalitet Atine.
Što se tiče pitanja kako je to izgledalo u početku, moram da kažem da mi je jako drago što poznajem Atinu dugo, i što ih poznajem kao organizaciju. Jedna su od retkih organizacija koje su prepoznate kao grupa a ne kao osoba, lider jedne organizacije. Znamo ko je direktorka, ali mnogo je bitnija sama snaga organizacije.
Tada kada smo počele da radimo ja sam radila u IOM-u, Međunarodnoj organizaciji za migracije, negde smo pomogli osnivanje Atine, i mislim da je to jedan od mojih značajnijih momenata, da mogu da kažem da sam bila prisutna, ali mnogo je hrabrosti tada trebalo, kao i snage i dobre volje, i posvećenosti, da bi opstale , jer su svesno ušle u polje kojim niko nije hteo da se bavi. To je bilo stvarno za svako poštovanje. IOM je tada to prepoznao, i vrlo brzo se Atina na neki način osamostalila, i nadmašila sve ono što je bilo inicijalno planirano.
Drago mi je da i sada, kroz sadašnji posao i Švajcarsku kancelariju za saradnju mogu da pratim rad Atine.

Jovana Mihajlović, Swiss office for cooperation

Šta ova licenca znači za NVO Atinu?

Usluga sigurnog smeštaja i dugoročne brige o žrtvama trgovine ljudima, prvenstveno ženama i devojkama, je jedinstvena usluga koju  pruža Atina. Velika je stvar što je licencu dobila organizacija civilnog društva. Atini znači da dobije potvrdu za dosadašnji kvalitetan i uspešan rad, jer sve što smo radile u proteklih 15 godina, sve usluge smo pružale u standardima koji su propisani, stalno unapređujući svoj rad.
Međutim, ako se programski ne planira kontinuirana podrška uslugama koje nude mogućnosti devojčicama i ženama, i ako se te usluge ne razvijaju dalje, ovo će biti još jedna od stvari u društvu koje nemaju nikakvog suštinskog efekta. Ove usluge prevashodno treba da budu održive, da bi imale efekta, što znači da i grad i država treba da opredeljuju i prostore i novčane resurse. Mi smo se obavezale da sprovodimo ovu uslugu sledećih 6 godina, ali rentiramo stan od privatnog lica sa mesečnom rentom, plaćamo određene dažbine, obavezale smo se da iz sopstvenih izvora finansiramo obuke koje naše članice prolaze. Država i dalje prioretizuje državne institucije, ali i civilno društvo pruža usluge. To su takođe stvari o kojima treba razmišljati, koliko košta državu ovakva usluga a koliko organizaciju civilnog društva? Da ne bismo došle u opasnost da se smatra da je usluga za džabe, pošto je država ne finansira.
Za nas je značajno i što je Atina kao ženska i feministička organizacija dobila tu licencu. Vidimo to kao postignuće i za ženski pokret i za mali broj žena koje uspeju da izađu na kraj sa sistemom.

Marijana Savić, direktorka

Šta Atinu čeka u budućnosti?

Solidarno i svim srcem zahvljaljujemo svim podržavateljkama i podržavaocima naše organizacije, ideja i vrednosti za koje se zalažemo!