Zašto je važno da ženske organizacije vode skloništa za žene žrtve nasilja?

Ilustracija: Soul Curry Art

Istanbulska konvencija navodi da su skloništa za žene kojima upravljaju ženske organizacije najbolji način za podršku žrtvama nasilja u porodici. Ali, zašto je tako? Na koji način ova skloništa prave razliku za žrtve i društvo u celini?

Skloništa za žene kao otpor muškom nasilju

Skloništa za žene predstavljaju jedno od najznačajnijih dostignuća feminističkog pokreta. Skloništa su počela da se otvaraju šezdesetih godina prošlog veka, kao rezultat drugog talasa ženskog pokreta, i kao način da žene podrže druge žene u otporu prema muškom nasilju. U to vreme još uvek nije bilo smernica, najboljih praksi niti minimalnih standarda. Čitava istorija skloništa za žene svedoči otpornosti i odvažnim i hrabrim rešenjima ženskog pokreta, uspehu da se identifikuje i analizira problem i kreiraju odgovori na osnovu potreba samih žena.

Od tada su skloništa za žene postala mnogo prisutnija, a danas mnoge države i organizacije ulažu napore da obezbede barem neke od usluga koje se smatraju neophodnim za žrtve nasilja u porodici. Ali, skloništa za žene su i dalje drugačija, mahom zato što su bila preteča osnaživanja, pristupa fokusiranog na žrtve i zasnovanog na ljudskim pravima, koji je sada utemeljen u Istanbulskoj konvenciji.

Skloništa za žene kao oblik specijalizovane podrške

Skloništa za žene se najbolje definišu po načinu na koji integrišu rodno osetljiv pristup u sve svoje usluge i rad. Njima bi trebalo da upravlja žensko osoblje koje je prošlo specijalizovane obuke, koje je senzibilisano za rad sa ženama žrtvama, i koje može za sve žrtve da obezbedi siguran smeštaj i pristup širokom spektru usluga, kao što su pravna podrška, savetovanje, psihološka podrška, socijalna podrška, bezbednosno planiranje i zastupanje. Za razliku od drugih rezidencijalnih usluga, cilj skloništa za žene je da ponude holističku podršku koja im može pomoći da prevaziđu situaciju viktimizacije i osnaže se da vode samostalan život. Prema Eksplanatornom izveštaju Istanbulske konvencije „specijalizovana skloništa za žene su najbolje opremljena za rešavanje ovih problema, jer njihove funkcije prevazilaze obezbeđivanje sigurnog mesta za boravak. Ona pružaju podršku ženama i njihovoj deci, omogućavaju im da se izbore sa svojim traumatskim iskustvima, izađu iz nasilnih veza, povrate samopoštovanje i postave temelje za samostalan život kakav žele”.

Nažalost, iako Istanbulska konvencija i najbolje međunarodne prakse priznaju važnost skloništa za žene, ona još uvek nisu glavni izvor rezidencijalne podrške za žrtve porodičnog nasilja u Evropi. Kako stoji u godišnjem izveštaju WAVE mreže za 2021. godinu:

„U evropskim državama nisu sva skloništa samo za žene, niti ih vode ženske feminističke nevladine organizacije. Postoje mnoga generička rodno neutralna skloništa otvorena za žrtve porodičnog nasilja bez obzira na pol, dok su ženske nevladine organizacije koje pružaju ovu uslugu pod pritiskom – finansijskim i političkim – da je učine dostupnom i muškarcima. Postoje i drugi oblici hitnog smeštaja u kojima nema stručnog razumevanja niti ekspertize u vezi sa nasiljem u porodici, i ne treba smatrati da ispunjavaju zahteve Istanbulske konvencije. U nekim državama, vladine nevladine organizacije (VNVO) koje pružaju takav smeštaj predstavljaju stvarnu pretnju za feminističke ženske nevladine organizacije”. WAVE mreža takođe pominje da države zapravo ne koriste novac i resurse koje imaju na raspolaganju. Oni navode da „za svaki evro uložen u specijalizovane ženske usluge, dobijaju u proseku 6-9 puta više u koristi za društvo”.

Skloništa za žene kao odbrana prava žrtava

Ženske organizacije koje upravljaju skloništima za žene obično ne ograničavaju svoj rad na pružanje sigurnog smeštaja. Mnoge od njih ulažu i u prikupljanje podataka, praćenje i evaluaciju, pravnu analizu i druge oblike istraživanja koji im omogućavaju da se adekvatno zalažu za prava žrtava. U nekim slučajevima, ženske organizacije takođe osnažuju same žrtve da iznose svoje probleme pred donosiocima odluka i da postanu zagovaračice.

Štaviše, ženske organizacije su uključene u mreže civilnog društva sa institucijama, i imaju za cilj rad na prevenciji rodno zasnovanog nasilja i promociju rodne ravnopravnosti. Njihov cilj nije samo da žrtvama pruže hitnu podršku, već i da utiču na društvo i podstiču društvene promene, kako više nijedna žena ne bi morala da prolazi kroz bolna iskustva nasilja koja žrtve redovno prijavljuju.

One takođe ulažu u obuke – kako za svoje osoblje, tako i za druge organizacije i profesionalce koji direktno ili indirektno rade sa žrtvama. Značajan deo znanja koje sada imamo o rodno zasnovanom nasilju i specijalizovanim uslugama direktan je rezultat napora ženskih organizacija da prikupe informacije i analiziraju sopstveni rad, kako bi mogle da informiše i politiku i praksu.

Ženske organizacije su svesne da nasilje u porodici i rodno zasnovano nasilje u celini nisu individualno pitanje, iako ostavljaju užasne lične posledice po žene. Ovo nasilje je rezultat sistemske nejednakosti i diskriminacije žena i devojčica, što ih dovodi do izloženosti nasilju za koje su često same okrivljene. Upravo zbog toga, ženske organizacije znaju da je za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja pružanje hitne podrške važno, ali nije dovoljno.

Ženske organizacije kontinuirano dele najbolje prakse i kritički ocenjuju sopstveni rad, prilagođavajući se kako bi odgovorile na nove pretnje (kao što je digitalno nasilje) i na nove zajednice žena kojima je možda potrebna posebna podrška (kao što su žene izbeglice i migrantkinje).

Skloništa za žene su bila inicijalni oblik bezbednog smeštaja za žrtve nasilja u porodici i trebalo bi da nastave da predvode u ulaganju napora neophodnih kako nijedna žena ne bi bila prepuštena sama sebi!