Fotografija: Jack Sullivan/Alamy Stock Photo

U toku prošle godine od 57 žrtava trgovine ljudima skoro polovina, odnosno 24 njih, su bila deca. Trgovci ljudima najčešće koriste decu za prisilni rad ili prosjačenje, kriminalne aktivnosti, seksualnu eksploataciju ili prinudne brakove, tvrde u NVO “Atina”, organizaciji koja se bavi borbom protiv trgovine ljudima.

Prema njihovim podacima, ukupno sedmoro dece bilo je seksualno eksploatisano, dok su troje njih bili žrtve radne eksploatacije. Prinudu na brak je doživelo šestoro dece, dok su njih dvoje bili žrtve prisilnog prosjačenja. Devojčice čine 49 odsto od ukupnog broja dece koja su bile žrtve trgovine ljudima, šokantni su podaci te organizacije.

Programski menadžer “Atine” Jelena Hrnjak, potvrđujući te podatke, kaže da bi bilo više otkrivene dece koja su žrtve trgovine ljudima da nije bilo koronavirusa.

– S obzirom na to da je zvanični odgovor na koronu bio predominantno zdravstveni, mnoge službe, kao i zaposleni u državnim insitucijama koji rade u ovoj oblasti, bili su raspoređeni na druga radna mesta, i svakako identifikacija žrtava trgovine ljudima nije bila prioritet. Međutim, realnost je i da je korona u velikoj meri uzdrmala već poljuljani sistem prepoznavanja i zaštite žrtava trgovine ljudima u Srbiji – kaže ona za 24sedam.

Svi moraju biti uključeni

Međutim, Hrnjakova dodaje da se u našoj zemlji svake godine prepoznaje sve manje žrtava, a da je svetska praksa da celokupno društvo bude uključeno u proces njihovog prepoznavanja.

– Država Srbija već dugi niz godina prepoznaje sve manje žrtava, uprkos tome što osniva sve više državnih radnih grupa, kancelarija, službi, i što upošljava sve više državnih službenika da se ovim problemom bave. Veći broj identifkovanih žrtava znači da sistem bolje radi, a ne suprotno. I to je praksa svuda u svetu. Takođe, praksa je da svi budu uključeni u proces identifikacije u većoj meri –  građani, vrtići, školske ustanove, sportska udruženja, privatni sektor, zdravstveni i drugi. Nažalost, mi i dalje u Srbiji ne napuštamo ideju stroge centralizacije, pa čak i kada se radi o ovakvom problemu i tu leži jedan od odgovora na pitanje zašto sistem nije sposoban da identifikuje i pomogne veći broj žrtava – kaže ona.

Jelena Hrnjak kaže da najveći broj identifikovanih žrtava trafikinga i dalje čine maloletne osobe, a da su problemi u Srbiji slični kao i u regionu.

– Problemi su vrlo slični, velike migracije stanovništva, isrpljenost tranzicijom, kršenje radnih prava, nepotizam. Sve su to stvari koje se odražavaju i na trgovinu ljudima. Ciklično postoje uspesi, pa onda opet dođe nekoliko neuspešnih godina i sve tako. Samo jedan od primera je da je još 2009. godine država Srbija najavila da će otvoriti Prihvatilište za žrtve trgovine ljudima, što je i učinila 2019. godine, sa zakašnjenem od 10 godina. Odmah sledeće godine 2020. to prihvatilište je zatvoreno. Takvih primera je mnogo, na svakom koraku – objašnjava ona.

Hrnjakova dodaje da je zabrinjavajuće to što postoji protencijal za promene, ali da do toga ne dolazi iz različitih razloga.

Deca trpe strašne stvari

Ona dodaje da su se za 18 godina rada sa žrtvama trafikinga, članovi organizacije sretali sa puno dece koja su trpela nasilje, bila zlostavljana i ucenjivana.

– Zbog zanemarenosti mnoga deca nisu imala adekvatnu zdravstvenu zaštitu, pa stanja u koja ih guraju i posledice koje imaju, kasnije su nerešiva. Sretali smo decu kod koje su se kao rezultat trauma razvila brojna hronična oboljenja koja su im kasnije onemogućila funkcionalan život, decu koja su bila HIV pozitivna nakon seksualne eskploatacije. Te brojne vidljive, ali i nevidljive, posledice doprinose tome da je njihov opravak mukotrpan i dug. Često srećemo decu kod kojih su se kao rezultat nasilja koja su trpeli javljaju neočekivani bolovi, depresija, uznemirenost, pokušaj samoubistva ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci što kasnije rađa mnoge druge zdravstvene posledice – objasnila je ona i dodala da su svi oblici zlostavljanja nad decom prisutni.

– Uspostavljanje moći nad njima, dominacije i kontrole vrši se fizičkim nasiljem, ali i emocionalnim uslovljanjem, kao i ekonomskim, psihičkim presijama i drugim oblicima zlostavljanja – kaže Hrnjakova.

Ona dodaje da trafikeri biraju decu zbog toga što su njihovi mehanizmi samozaštite manji nego kod odraslih osoba.

– Maloletna osoba ima slabije mehanizme odbrane i umanjene kapacitete da bez spoljne pomoći izađe iz uloge žrtve. Zbog toga smo važni svi mi, zajednica koja okružuje svako dete, da uradimo sve što je u našoj moći da prepoznamo znake nasilja i na njih uvek i bezrezervno reagujemo – kaže ona.

Međutim, prognoze o broju dece žrtava trafikinga koja ne bude otkrivena su one veoma sumorne.

– Ta statistika kaže da najveći broj žrtava naročito seksualnog nasilja zapravo nikada ne progovori o tome šta im se dogodilo, najčešće zbog stida i sramote. Zato je važno sa decom raditi od malih nogu, kako bi ona dobila informaciju da nije njihova krivica za nasilje koje se im dešava i kako pomoć i podrška postoje, i da su je oni vredni bez obzira na sve – zaključila je ona.

Žrtve trafikinga nije teško pronaći

Jelena Hrnjak objašnjava da je praksa pokazala da nije teško otkriti žrtve trgovine ljudima.

– Mogućnosti je mnogo, ali mora postojati jaka volja naročito kod profesionalaca, koji su ovom oblašću odlučili da se bave. Oni moraju neprestano da uče, da ego ostave po strani, a to je najčeće mnogo teže nego da otkriju slučajeve dece žrtava trgovine ljudima – kaže ona.

Teskt u originalu možete čitati na linku: https://24sedam.rs/drustvo/sokantno-svedocenje-o-prodatoj-deci-nasli-smo-malisane-zarazene-hiv-om-u-depresiji-i-pred-samoubistvom/