U susret 30. Julu, Svetskom danu borbe protiv trgovine ljudima, Atina - Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja, deli sa Vama studiju slučaja o kršenju prava na privatnost i poverljivost podataka dece žrtava seksualnog zlostavljanja i trgovine ljudima u Srbiji pod nazivom „Čovečanstvo duguje deci najbolje što ima“. Studija je kreirana u okviru projekta „Sačuvaj privatnost – odupri se pritisku“ koji zajednički sprovode organizacije Atina, Partneri Srbija, SHARE fondacija, A11, Da se zna i Beogradska otvorena škola, uz podršku Evropske unije.

Seksualno zlostavljanje je jedna od najtežih i po posledicama najkompleksnijih formi nasilja koje ostavlja ozbiljne zdravstvene, psihološke, socijalne i razvojne posledice po dete. Prema dostupnim podacima UNICEF-a, najmanje 120 miliona devojčica uzrasta od 10 do 18 godina bilo je primorano da ima seksualni odnos ili da učestvuje u aktivnostima neprimerenog seksualnog sadržaja. U skoro 90 odsto slučajeva počinioci su im bili poznati odranije.^[1] S druge strane, podaci na globalnom nivou pokazuju da je gotovo svaka treća žrtva trgovine ljudima maloletna, s daleko najvećim učešćem devojčica u tom broju. Žene žrtve trgovine ljudima su u 82 odsto slučajeva trafikovane u svrhe seksualne eksploatacije, devojčice u 72 odsto, dok je to slučaj sa 10 odsto muškaraca i 27 odsto dečaka žrtava trgovine ljudima.^[2] Prema poslednjim dostupnim podacima za Srbiju iz 2019. godine, 64 odsto žrtava trgovine ljudima činile su osobe mlađe od 18 godina,^[3] dok je i prethodnih godina, prateći statističke podatke, situacija bila slična – oko 90 odsto njih su devojčice.^[4]

Kada govorimo o seksualnom zlostavljanju, od presudnog značaja je promišljati rodnu dimenziju koja je evidentna ne samo u prevalenci već i u kontekstu i načinu na koji se seksualno nasilje vrši, te je izuzetno važno posmatrati ga kroz okvire rodno-zasnovanog nasilja. Rodni aspekt „učitan” je u odnos zlostavljača i zlostavljanog deteta koji podrazumeva i izražene rodne uloge devojčica i muškaraca koji ih seksualno zlostavljaju, iskorišćavaju i trafikuju. Rodni aspekt „učitan” je i u psihološki, emocionalni i socijalni „odgovor” i koping^[5] mehanizme dece žrtava, kao i u odnos deteta žrtve prema odgovornim odraslim osobama tokom institucionalnog odgovora sistema na seksualno zlostavljanje deteta. „Utvrđena je precizna transverzala da, dok se od strane države i u društvu ne govori otvoreno o seksualnom nasilju, ne može se govoriti ni o postizanju rodne ravnopravnosti”.^[6]

Seksualno zlostavljanje najčešće nije jedini problem s kojim se ova deca suočavaju. U opisu koji sledi, pored situacije trgovine ljudima i seksualne zloupotrebe maloletne devojčice Ane, biće prikazani i neodgovarajuće postupanje i izostanak postupanja nadležnih organa koji su bili dužni da dete zaštite. Poseban aspekt ove studije tiče se brojnih povreda privatnosti ovog deteta s naročitim osvrtom na neprofesionalno medijsko izveštavanje koje je doprinelo daljoj stigmatizaciji i retraumatizaciji, čime joj je naneta nenadoknadiva šteta.

Kada je reč o medijskom izveštavanju, čak 47 odsto izveštaja o deci, pri čemu 31 odsto u elektronskim, a čak 58 odsto tekstova u štampanim medijima u Srbiji imaju negativnu konotaciju. Izveštavanje o zlostavljanju dece bavi se pojedinačnim slučajem na nivou senzacionalističkog i šokirajućeg novinarstva, dok se zanemarljiv broj tekstova i priloga odnosi na uzroke i rešenja. Prilikom izveštavanja, ide se za tim da se otkrije i objavi što je moguće više detalja o činu zlostavljanja (uključujući i najbizarnije), i sa što više detalja o žrtvi. Kao činjenice se iznose puka nagađanja, pa i izmišljene informacije.^[7] Zaštita privatnosti deteta, ličnog i porodičnog života, dostojanstva, prava i interesa, kod dece žrtava trgovine ljudima ima i dodatnu težinu, naročito zbog zaštite bezbednosti deteta i sprečavanja njene/njegove reviktimizacije. Medijske informacije kojima se otkriva identitet deteta imaju dalekosežne posledice. U eri elektronske komunikacije i sveopšte dostupnosti informacija putem interneta, otkrivanje podataka koji identifikuju dete i daju informaciju da je ono bilo žrtva trgovine ljudima, i da je u svrhu trgovine ljudima seksualno eksploatisano, utire nesmetan put da se dete ponovo vrbuje, trafikuje i iznova seksualno zlostavlja i iskorišćava, što takođe nije redak slučaj. U medijskoj slici u Srbiji vrlo često je prisutan i mehanizam svaljivanja krivice na samu žrtvu (takozvani mehanizam okrivi okrivljenog),^[8] stereotipije, predrasude, a vrlo su osetni i mizoginija i govor mržnje.

Normativni okvir koji je na snazi u Republici Srbiji trebalo bi da predstavlja temelj i putokaz u radu nadležnih organa u borbi protiv trgovine ljudima i zaštiti žrtava, ali u ovom slučaju nije poštovan. Obaveza Republike Srbije je da štiti decu žrtve seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja, da štiti njihov identitet, privatnost, lični i porodični život, ugled, dostojanstvo, prava i najbolje interese deteta žrtve.

Republika Srbija ratifikovala je više međunarodnih instrumenata koji uređuju oblast zaštite dece, naročito dece žrtava nasilja i eksploatacije, te određuju oblike podrške koje je ovoj deci neophodno obezbediti. S tim u vezi, ovde je, pored Konvencije UN o pravima deteta iz 1989. godine, važno pomenuti i nekoliko instrumenata Saveta Evrope (SE) koji se odnose na ovu oblast: Konvencija SE o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja (tzv. Lanzarote konvencija),^[9] zatim Konvencija SE o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (tzv. Istanbulska konvencija),^[10] Konvencija SE o borbi protiv trgovine ljudima,^[11] kao i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.^[12] U ovim dokumentima navode se osnovna prava žrtava nasilja i eksploatacije koja je potrebno zaštititi, kao i minimalne usluge koje im je u svrhu oporavka neophodno obezbediti. Oni predstavljaju osnov za zakonodavne i druge radnje (recimo, one koje se tiču podizanja svesti javnosti) koje su zemlje potpisnice dužne da preduzmu u ovim oblastima. U vezi s nacionalnim zakonodavstvom koje je relevantno za ova pitanja, važno je pomenuti da odredbe o zaštiti i podršci sadrže akte iz domena krivičnopravne, socijalne i zdravstvene zaštite, a takođe i druge zakone, kao što su Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (koji sadrži posebne obaveze kada se obrađuju podaci o ličnosti dece, navedene u tekstu u nastavku),^[13] zatim Zakon o javnom informisanju i medijima,^[14] te Zakon o elektronskim medijima.^[15] Za pojedina pitanja, država je donela i određene podzakonske akte, da pomenemo samo Pravilnik o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga^[16] i Pravilnik o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga.^[17] Pored ovih (ali i ne samo ovih) normativnih akata koji garantuju zaštitu žrtava nasilja i eksploatacije, i naročito zaštitu maloletnih žrtava, i definišu obavezu države u toj oblasti, na ovu obavezu pozivaju i podsećaju i brojni izveštaji koje su Republici Srbiji uputila ekspertska tela osnovana da se staraju o primeni međunarodnih pravnih instrumenata i da nadgledaju aktivnosti države u tom pogledu; ove preporuke možemo, recimo, da vidimo u Zaključnim zapažanjima Lanzarote komiteta ili u Zaključnim zapažanjima UN Komiteta za prava deteta, koji se periodično upućuju Srbiji, i u skladu s kojima država usklađuje svoje unutrašnje zakonodavstvo kao i praktično delovanje svojih institucija.

Iako ne sadrži detaljne odredbe o zaštiti podataka o ličnosti maloletnih lica, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti na nekoliko mesta postavlja više standarde zaštite podataka maloletnika. Pre svega, Zakon postavlja interes maloletnog lica kao jedan od interesa koji može biti pretežniji od od legitimnog interesa rukovaoca ili treće strane na kome se zasniva obrada podataka o ličnosti (čl. 12. st. 1. t. 6). To znači da, čak i kada postoje opravdani (legitimni) razlozi za obradu podataka o ličnosti, obrada može biti nezakonita ukoliko je u konkretnom slučaju bitnije zaštiti interes maloletnog lica. Dalje, Zakon propisuje da je obrada podataka o ličnosti maloletnika mlađeg od 15 godina, a u vezi s korišćenjem usluga informacionog društva,^[18] moguća samo uz pristanak roditelja, odnosno zakonskog zastupnika lica. Konačno, Zakon posebno ističe i da je posao poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (poverenik) da se stara o podizanju javne svesti o rizicima, pravilima, merama zaštite i pravima u vezi sa obradom podataka o ličnosti, a posebno ako se radi o obradi podataka o maloletnom licu (čl. 78. st. 1. t 2).

Posebnu zaštitu maloletnog lica predviđaju i medijski propisi i smernice samoregulacionih tela. Zakon o javnom informisanju predviđa da se, u cilju zaštite slobodnog razvoja ličnosti maloletnika, posebno mora voditi računa da sadržaj medija i način distribucije medija ne naškode moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika (čl. 77), kao i da se maloletnik ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes (čl. 80. st. 2). Takođe, Kodeks novinara Srbije predviđa obavezu novinara da osigura da dete ne bude ugroženo ili izloženo riziku zbog objavljivanja njegovog imena, fotografije ili snimka s njegovim likom, kućom, zajednicom u kojoj živi ili prepoznatljivom okolinom. 

U svakom slučaju, pravni okvir za oblast koja je od značaja za ovu studiju slučaja dobro je razvijen, a obaveze i nadležnosti države precizno su definisane. To znači da nema mesta izgovoru o pravnim prazninama i nemanju nadležnosti pojedinih državnih organa, koje bi proizvelo njihovo eventualno nečinjenje, a decu koja su žrtve nasilja i eksploatacije, ili su u riziku da ih dožive, praktično ostavilo bez zaštite.  

Cela studija dostupna je na linku: http://atina.org.rs/sr/%C4%8Dove%C4%8Danstvo-duguje-deci-najbolje-%C5%A1to-ima