Navela si da je bilo potrebno vreme da bi se uspostavile procedure i konsenzus oko misije i ciljeva. Koliko je teško uspostaviti takav konsenzus? Da li je preduslov tim?

Marijana: To je teško, ali Bejgl sad postoji već 5 godina, Atina 17 godina. Potreban je proces, potrebni su meseci i godine i ponašanja u skladu sa svojim ciljevima i misijom da bi sve to postavili. Takođe je važno da se bude svestan da je lako napraviti biznis plan, lako je napraviti neku strategiju, ali sve to treba implementirati. Postoje te male stvari koje daju dušu takvom delovanju i koje ga održavaju. To je organizaciona kultura i to nije posao od 9 do 5. Ono zahteva jednu ozbiljnu dozu introspekcije, posvećenosti i promene na ličnom nivou.

U timu uvek neko vuče. Nije da uvek samo ta jedna osoba vuče ali neko mora, da podseti zbog čega smo tu. S druge strane jeste bitno da svi delimo neki konsenzus oko toga šta nam je svima cilj i da se napravi organizacija. Organizacija ne u smislu formalno-pravne organizacije, nego te inicijative koja je zbog istih ideja na tom mestu i iste želje da postigne promenu. Vremenom taj tim jača, dižu se kapaciteti, ima različitih razmišljanja i prespektiva koje daju organizaciji oblik i snagu. Normalno je da ne mogu svi isto da misle i baš te različite perspektive doprinose rastu organizacije ili biznisa, jer onda možeš da uvidiš kada nešto pogrešno radiš ili kada je nešto presporo da ubrzaš. Zato je bitan tim i koliko ko veruje u to što radi zarad krajnjeg cilja. Predivno je to kada se žene slože i kada se napravi tim i kada postoji zajednički cilj i zajednička misija i kada se radi u tom smeru, to je neverovatno ispunjavajuće.

Iz prethodne serije intervjua koju smo radili, jedan od ponavljajućih problema sa kojima su se susretali preduzetnici i preduzetnice na početku pokretanja biznisa bilo je formiranje cene. Da li imaš neki savet po tom pitanju?

Marijana: U principu nije to toliko teško, samo moraš da imaš neku predikciju. Sve postoji na internetu, kroz različita istraživanja i različite publikacije, ukoliko vladaš engleskim i znaš kako se pretražuje, sve što ti treba možeš da nađeš sažeto - za svaku industriju, za svaku industrijsku granu. Na taj način možeš da, u odnosu na fiksne troškove i materijal, formiraš cenu. Kao što imaš recepte za različita jela i YouTube videe. Sada je sve to lako dostupno, samo što ne možemo baš sve da znamo, nekad očekuješ da ti neko to samo sažme i kaže. Ja to očekujem od eksperata i konsultanata, ali moramo i mi da budemo uključeni i upućeni.

Mi smo formirali cene na osnovu različitih parametara, naravno da smo uračunali troškove rada, materijala, prostora i slično. Nismo pogrešili mnogo, nismo ni menjali cene mnogo iako su cene sastojaka koje koristimo za pravljenje bejgla malo po malo otišle gore i sada kada pogledamo one su se duplirale u odnosu na početak. Na koji način usklađuješ cene sa tržištem, to je veća filozofija. Veći lanci marketa recimo nemaju problem da svakih 5 dana podignu cene, a nama je to itekako problem.

COVID-19 je neizostavna tema, pogotovo kad su biznisi koji se bave ugostiteljstvom u pitanju. Kako je na vas uticala novonastala situacija?

Marijana: Jako loše. Sve na čemu se naš biznis zasnivao više nemamo. Jedan od problema je što sada niko ne sme da nam sedi unutra. Malo napolju što možemo da sedimo dok je lepo vreme i to je to. Škola koja je odmah pored je zatvorena, ketering, koji nam je bio 70% primanja, više nemamo. Nama se totalno urušio biznis model i samim tim je zarada dosta opala. Bile smo prinuđene da promenimo biznis model, ali i način razmišljanja i brzo se prilagodimo novonastalim okolnostima. Mi smo u prvih nedelju dana od uvođenja vanrednog stanja potpisali ugovore sa firmama koje se bave dostavom i malo preorijentisali poslovanje. Dostava je dobra kao dopuna kada imaš svoju osnovnu delatnost, a mi sad imamo samo dopunu. Deo prihoda ide tim firmama, a mi ne možemo da podignemo cene u odnosu na one u prodavnici. Jedini koji mogu da konkurišu dok je lepo vreme su oni lokali koji imaju veliku baštu, a ovakvo stanje je na duže staze neodrživo. Moratorijum košta, on će da se nakači na one rate kada dođu i ti ni tada nećeš imati oporavak. Mi sada ne možemo da se oporavimo do 2022. godine, to su enormni troškovi.

Koliko žena je zaposleno u Bejglu? Da li je kriza sa koronom imala uticaj i na tu vrstu kapaciteta?

Marijana: Imamo pet stalno zaposlenih, ali kad imamo neke dodatne aktivnosti onda imamo i part-time zaposlene pa bude oko 10 žena angažovanih na različitim stvarima. Radili smo keteringe, u principu to nam je bilo glavno. Imali smo po 3-4 keteringa dnevno, imali smo ozbiljne promete.

Ne verujem da će do leta sledeće godine da se vraća u normalu i mislim da se ljudi neće vraćati u kancelarije, barem ne u intenzitetu kao što je ranije bio slučaj. To je isto jedan nivo priče koji je dosta bitan za dostavu hrane, nemaš kome da dostavljaš. Ljudi će biti kod kuće, ješće kod kuće. Sada se videla prednost da ne moraju da se iznajmljuju prostori i kancelarije, ali sve to ima ekonomski efekat na celokupno tržište.

Sledi nam jedna velika kriza jer sve to utiče jedno na drugo. Mi smo recimo dosta objavljivani na turističkim sajtovima za strane turiste koji dolaze u Srbiju i više nemamo te ljude. Mi smo svi zavisni jedni od drugih, ali mnogi to ne vide.

Kako je biti preduzetnica? Ima li zabluda u vezi sa preduzetništvom koje mladi treba da znaju ako planiraju da pokrenu nešto svoje?

Marijana: To je pre svega jedna velika investicija svog nekog drugog vremena u jednu novu inicijativu. Sve ovo kako god izgleda sa strane, to je duplo više rada za ljude u Atini. Oni koji hoće da se bave preduzetništvom moraju jedan veliki deo svog života da posvete tome. Nema baš slobodnog vremena za odmor, letovanje i zimovanje. Potrebne su godine da bi se postavio biznis koji je održiv. Moraš da se baviš nečim što voliš, da bi imao zadovoljstvo u tome i da ne bi pregoreo, da ne bi bio isfrustriran. Možda u nekoj drugoj industriji drugačije funkcioniše, ali nisam sigurna, odricanja su ozbiljna.

Ima nekoliko zabluda u vezi sa preduzetništvom, ja ću da navedem samo neke.

Prva je da odmah treba da angažuješ spoljne saradnike za većinu poslova. Ja ne verujem da dobre saradnike možeš da nađeš kroz outsource-ing, pogotovo za socijalni biznis. Sećam se tih saveta sa početka, kad su mi govorili da su finansije i vođenje knjiga najmanji problem. Nije najmanji problem. Ti ako hoćeš da vodiš posao, moraš da znaš barem osnove knjigovodstva bez obzira čime se baviš. Tu postoji gomila grešaka, neinformisanosti o novim propisima, zahteva od poreskih uprava, potencijalnih kazni, sve to košta. Ako hoćeš da budeš sam svoj gazda ili gazdarica, moraš sve to da naučiš. Ne možeš da kažeš evo sad ću ja njih da angažujem i sad su oni odgovorni. Oni mogu da budu odgovorni, ali to će da te košta posle sudskog postupka od 5, 6 godina, i tebe i firmu, ako ode u pogrešnom pravcu.

Druga je zabluda o podeli posla. Ti moraš sve da znaš da radiš. Ja prva sam morala od samog početka da učestvujem u kreiranju recepta za bejgle. Od pravljenja bejgla, testa, do pečenja, pravljenja sendviča. Sve te faze ti kao preduzetnik ili preduzetnica moraš da znaš, ne možeš da razvijaš biznis a da nisi uključen.Na početku će da se desi da se neko na primer razboli, znanje neće da bude preneseno na adekvatan način, a proizvod mora da bude isporučen i kvalitetan. Vremenom se ljudi specijalizuju, vidiš da neko ima veće kapacitete u jednoj oblasti, neko u drugoj, dođe do prirodne raspodele posla ali to dođe posle x godina.

Kamila, Vojvotkinja od Kronvela, i Marijana Savić

S obzirom na vrstu okruženja u kom mali biznisi treba da opstanu i napreduju, verujem da je dosta naporno istrajati u borbi i održati energiju. U čemu pronalaziš motivaciju i snagu za dalje? Koja promena je neophodna?

Marijana: Koliko god on bio naporan, sa druge strane je vrlo ispunjujući, ja mislim da je to nešto najlepše na svetu. Pogotovo kad prođu određene godine i kad se vide rezultati i uticaj, kad se vidi da smo u pravom smeru i na pravom putu. I male i velike stvari koje dobiješ kao feedback je nešto što je ispunjavajuće u toj meri da ni ne razmišljaš da li ti treba još energije, nego se samo setiš toga i kreneš dalje.

Suština je da ja ne verujem ni u te pozitivne priče toliko. Mi prvo moramo da imenujemo šta je problem i sa imenovanjem toga što je problem mi možemo da menjamo. Ne možemo da kažemo sve je pozitivno vidi mi smo uspele. Pa šta ako smo uspele? To ne menja činjenicu da ovde postoji temeljan problem. Ali kad govoriš o ovom planu organizacije, našoj ispunjenosti svojim poslom i nekim rezultatima koje Atina i Bejgl postižu, onda ih imamo da delimo okolo.

Problem je taj što ovo društvo ne mari za mala preduzeća, za preduzetnike, preduzetničke inicijative, naročito za preduzetnice. Problem je što imamo institucionalnu i političku krizu permanentno, 30 godina. Ta permanentna institucionalna i politička kriza je prouzrokovana političarima koji su koruptivni i koji rade u svom ličnom interesu a ne u interesu zajednice. Nemamo demokratske institucije, nemamo nezavisno pravosuđe, uvek imamo centralizovanu vlast i nema konsultacije sa građanima. Protiv toga treba da se borimo zajedno i pravimo sinergije. Zato ja sad pričam za lonac, da bismo mi videli kako sa loncem možemo zajednički da menjamo stvari. Da bi ta borba dala rezultate potrebno je da se što više ljudi uključi. Ne može se gledati van konteksta, samo biznis kao takav, nego na koji način on šalje poruku, na koji način menja zajednicu u nekom smeru gde će svi biti uključeni i niko isključen.

Kako motivisati mlade da se ipak okušaju u biznisu? Koji elementi utiču na njihovu (de)motivaciju?

Marijana: Ima više elemenata koji utiču na to i koji treba da se promene.

Prva stvar je da moramo da imamo poverenje u pravila igre, a mi nemamo poverenje ni u državu, ni u sistem, a ni u mehanizme koji postoje. Kao da živimo u nekoj neodređenoj zajednici koja se zove državom i kojom upravljaju pojedinci, a ne sistem. Oni postavljaju pravila igre i menjaju kako njima odgovora, pa samim tim mladi s pravom nemaju poverenja.

Drugi element je da mi zaista nismo odrastali u okruženju koje neguje taj preduzetnički duh nego su se nonstop slale poruke poput završi školu da se zaposliš dobro ili da se zaposliš u javnoj/državnoj službi jer ti je to koliko-toliko neka sigurnost. Evo i sada za vreme pandemije je rečeno da nema pomoći ili ima neke minimalne za privatni sektor, ali je garantovano da se penzije i plate u javnim preduzećima neće smanjivati. I svim preduzetnicima i svim privatnicima se ta poruka šalje, kao i onima koji su hteli da to postanu.

Treći je da izostaje motivacija koja bi podstakla mlade da se upuste u preduzetništvo. Kada bi postojala uređena država i pravila igre, mogle bi da postoje i mere koje bi motivisale mlade ljude od trenutka kada počnu da razmišljaju o preduzetništvu, da za početak mogu da pristupe neophodnim sredstvima i resursima.

Ne znam kako se to menja. Inicijative koje imaju recimo Mozaik ili Atina, to može na nekom mikro nivou da pravi promene, ali definitivno sve te inicijative moraju da budu aktivne u političkom životu jedne zajednice. Mislim da pasivnost i apolitičnost ništa dobro nisu doneli. Jednostavno moramo da zahtevamo određene promene na načine koji su legitimni. Od svih ratova i zločina koji su počinjeni, svih kriza, mi živimo i dalje u tom haosu. I puni smo energije, optimizma i strastveni i dalje. Ti možeš da posmatraš to kao pozitivan resurs, ali sve ima svoje granice. To su ti elementi koji nedostaju. Ja ne smatram da je odgovornost na mladima, ne mogu ništa da promene ako se celo okruženje ne promeni. Pojedinac može da bude preduzetniji, ekstrovertniji, što dođe iz porodice, dođe iz nekih primera koje su uhvatili kao mali, ali sigurno nije dobio u školi želju da bude preduzetan, sigurno nije dobio poruku od svih ovih malih preduzetnika da je to nešto dobro.

Nedavno ste proslavili 5 godina od osnivanja Bejgla. Da li je bilo značajnih milestone-ova koje bi istakla?

Marijana: Ne bih ih nazivala milestone-ovima, ali je definitivno bilo mnogo lepih stvari - i sitnih i krupnih koje nas raduju. Na primer, kupili smo novu peć, unapredili alatke, renovirali radnju, bili prepoznati... Prepoznavanje samog Bejgla kao primera pozitivne prakse jeste jedna od tih divnih stvari koje su nam dale snagu i energiju. Zahvaljujući tome znamo da smo na pravom putu i da šaljemo pravu poruku šta želimo da postignemo i na koji način želimo da se menja zajednica.

Ono što je nama najznačajnije jeste da smo uspele da održimo kontinuitet, da sačuvamo ideju koja stoji iza Bejgla i da održimo kvalitet onoga što pružamo našim mušterijama, da inoviramo naše proizvode i da još kvalitetnije sastojke stavljamo u naše sendviče.

Ono što nam je novitet zbog toga što smo uveli dostavu – imamo i supe i obrok salate koje idu uz naš bejgl i verovatno ćemo u budućnosti, ako nađemo investicije, krenuti sa proizvodnjom bejgla na veliko.Imamo mi različite planove, a ono što je ključno jeste da ovo jeste i tek će se razviti u hub koji će da služi ženama da steknu različite veštine i da pronađu zaposlenje. Zajedno sa našim trening programom u Atini i u saradnji sa različitim kompanijama mi već imamo jedan kompleksan program koji služi da se one dalje zaposle. Ova pandemija je zaista uticala na to da se smanji privredna aktivnost pa samim tim i ideja o poslu.

Koji je sledeći korak za Bejgl, a koji za Atinu?

Marijana: Ono što ćemo sigurno raditi jeste da ćemo okupljati žene preduzetnice i socijalne preduzetnice oko nekih inicijativa koje ćemo kreirati. I to je naš ultimativni cilj, da imamo snažniji glas šta je potrebno da se promeni u društvu. Verovatno izlazimo sa inicijativom tog hub-a koji će da služi i kao neki trening prostor, samo je to sad malo poremećeno zbog pandemije.

Mogu da se pohvalim, 15. avgusta nam je krenuo trening za 6 žena koji je trajao mesec dana i još 6 u narednom mesecu. I nakon ovih treninga pokazala se velika potreba za obukama, naročito jer je puno žena usled COVID-19 pandemije izgubilo posao. Ali i uopšte, jako je velika potreba za ovakvom vrstom mentorstva, a naročito jer je Bagel Bejgl jedno podržavajuće okruženje, puno brige za dobrobit drugih, zato je i izuzetno cenjeno mesto za trening i razvoj.

Mi sad sa tim našim kontinuiranim programima podizanja kapaciteta žena da rade u ugostiteljstvu, u kuhinji i da se bave sopstvenim biznisom i da možda proizvode i plasiraju svoje proizvode radimo već neko vreme, to radimo svih ovih 5 godina u stvari. 84 žena je do sada prošlo kroz praksu i trening ovde. Samim tim nam je potreban veći prostor. Moraćemo da se prilagodimo, jer smo ranije u isto vreme radili i imali treninge. Zbog korone ćemo nakon radnog vremena koristiti kuhinju. Tako da to nam je plan, da otvorimo taj prostor i da razvijemo proizvodnju i plasman za bejgl na veliko.

Atina je organizacija koja dosta promoviše, nije nam to osnovna delatnost ali nam jeste delatnost. Imali smo, na primer, fantastične inicijative i bazare da okružimo ženske preduzetničke inicijative. Tih žena koje se bave različitim stvarima, proizvode, trude se da plasiraju svoju robu na tržištu, utiču na svoju mikrozajednicu, njih ima jako puno. Mi ćemo nastaviti da organizujemo i podržavamo takve i slične inicijative jer slavimo drugačiji pristup održivosti neke zajednice i to hoćemo da promovišemo. To su male inicijative, ali njihov uticaj nije zanimarljiv jer je potrebno širiti tu ideju. Drago mi je što ste i vi (lonac.pro zajednica) proširili svoje delovanje na Srbiju jer možemo da udružimo snage u mnogo čemu.