Kada znanje prestane da bude teorija: neuronauka, trauma i stvarnost rada sa žrtvama nasilja

Rad sa ženama i decom koji su preživeli rodno zasnovano nasilje i trgovinu ljudima ne završava se njihovim izlaskom iz nasilne situacije. Naprotiv, tada često počinje najteži deo. Trauma ostaje zapisana u telu, u mozgu, u načinu na koji osoba pamti, reaguje, donosi odluke, veruje ili ne veruje. A upravo sa tim posledicama svakodnevno rade profesionalci u sistemu socijalne zaštite i sigurnim kućama.

U decembru 2025. godine, u Vranju, Atina je organizovala dvodnevnu obuku „Mozak, trauma i oporavak - primena neuronauke u radu sa žrtvama rodno zasnovanog nasilja“, namenjenu stručnim radnicama i radnicima iz centara za socijalni rad i sigurnih kuća iz Vranja i Leskovca. Okupili smo 25 profesionalaca koji svakodnevno rade u uslovima visokog rizika, sistemskih ograničenja i stalnog emocionalnog opterećenja, često bez dovoljno podrške, a sa ogromnom odgovornošću.

Zašto neuronauka?

Ova obuka nastala je iz potrebe da se praksa rada sa žrtvama nasilja pomeri dalje od formalnih procedura i da se zasnuje na razumevanju kako trauma zaista funkcioniše. Neuronauka nam danas jasno pokazuje da ponašanja koja se često tumače kao „otpor“, „nezainteresovanost“, „impulsivnost“ ili „nedoslednost“ zapravo predstavljaju posledice dubokih neurobioloških promena izazvanih traumom.

Razumevanje tih procesa nije akademska vežba. Ono menja način na koji profesionalci slušaju, reaguju, procenjuju rizike i grade odnos sa osobom koja je preživela nasilje.

Razumevanje traume iznutra

Prvi dan obuke bio je posvećen postavljanju čvrstog teorijskog i konceptualnog okvira. Kroz savremena istraživanja i rad autora poput Gabora Matea i Brucea Perryja, učesnici su se upoznali sa načinima na koje trauma utiče na razvoj mozga, pamćenje, emocionalnu regulaciju i ponašanje.

Poseban fokus bio je na razlikovanju stresa i traume, na faktorima koji utiču na intenzitet traumatskog iskustva, kao i na rodne aspekte posttraumatskog stresnog poremećaja. Učesnici su imali priliku da preispitaju sopstvena profesionalna uverenja i da razumeju zašto standardni institucionalni odgovori često ne „dopiru“ do osoba koje su preživele nasilje.

Kao snažan metodološki alat korišćen je dokumentarni film Mudrost traume, koji je otvorio prostor za duboku refleksiju. Posebno snažan utisak ostavilo je prošireno razumevanje traume, ono koje uključuje i emocionalno zanemarivanje, nedostatak sigurnosti i povezanosti, iskustva koja sistem često ne prepoznaje kao traumu, ali koja ostavljaju iste duboke posledice kao i direktno nasilje.

Na kraju prvog dana, učesnici su otvoreno govorili o preopterećenosti informacijama, ali i o osećaju da su tokom ove obuke dobili okvir koji im pomaže da razumeju ono što svakodnevno gledaju u praksi.

Kada teorija sretne realnost sistema

Drugi dan obuke bio je u potpunosti posvećen praksi. Razgovaralo se o konkretnim situacijama sa terena, o disocijaciji, povlačenju, ali i o sistemskim preprekama koje profesionalcima otežavaju rad.

Učesnici su otvoreno govorili o ozbiljnim bezbednosnim rizicima: pretnjama nasilnika, ponavljanju nasilja i povratnicima koji se vraćaju u sistem bez stvarnih sankcija. Posebno je naglašeno iskustvo da sistem često reaguje tek kada je kasno, a ponekad ni tada.

Govoreći o mladim osobama koje su odrastale u uslovima kontinuirane traume, učesnici su isticali nerazumevanje institucija prema ponašanjima koja su posledica dugotrajnog nasilja i zanemarivanja. Deljeni su i teški primeri suicida mladih ljudi koje je sistem dodatno odbacio nakon porodičnog odbacivanja.

U takvom kontekstu, završni deo obuke bio je posvećen profesionalnoj samoregulaciji, postavljanju granica i prevenciji sagorevanja. Jer sistem koji ne štiti profesionalce, dugoročno ne može zaštititi ni žrtve.

Evaluacija obuke potvrdila je ono što se osećalo tokom rada. Učesnici su obuku ocenili izuzetno visoko, ističući njenu relevantnost, primenljivost i sigurnost prostora koji je stvoren. Gotovo svi su naveli da su stekli nova znanja i veštine. Najvažniji rezultat je to što su profesionalci dobili jezik da objasne ono što već godinama nose, i znanje koje im omogućava da svoj rad vide ne kao neuspeh sistema, već kao borbu u sistemu koji mora da se menja.

Za Atinu, ova obuka je deo dugoročnog opredeljenja da se praksa, znanje i politika povezuju. Ne možemo govoriti o zaštiti žrtava ako ne razumemo traumu. I ne možemo govoriti o oporavku ako ignorišemo ljude koji svakodnevno stoje između nasilja i bezbednosti. Ova obuka nije kraj. Ona je deo šire borbe da se trauma prestane posmatrati kao individualni problem, i da se konačno prepozna kao društvena i sistemska odgovornost.

Ova obuka je realizovana u okviru projekta „Sigurno utočište: Proširenje resursa skloništa za žrtve trgovine ljudima na Zapadnom Balkanu“, kojim koordiniše World Vision International, u partnerstvu sa Atinom (Srbija), te organizacijama Lara Foundation (BiH), Mary Ward Loreto (Albanija) i Open Gate/La Strada (Severna Makedonija), a uz podršku Stejt departmenta SAD, Kancelarije za praćenje i borbu protiv trgovine ljudima.