„Žene zaslužuju da dobiju pouzdanu, pravovremenu, proaktivnu i neosuđujuću podršku“

Fotografija: Piroški

Jelena Hrnjak je programska menadžerka u organizaciji Atina. Od 2003. godine, Atina podržava devojke i žene koje su preživele trgovinu ljudima i rodno zasnovano nasilje i licencirani je pružalac usluga stanovanja uz podršku. U okviru regionalnog programa UNWOMEN agencije „Sprovođenje normi, menjanje stavova“, koji podržava Evropska unija, Atina je mapirala i analizirala postojeće usluge podrške i zaštite za žrtve porodičnog nasilja u skloništima u Srbiji. U ovom intervjuu Hrnjak iznosi uvide u potrebe i izazove u pružanju usluga skloništa i iznosi ključne preporuke kako bi se osigurala adekvatna podrška ženama žrtvama nasilja.

Koje su glavne potrebe i izazovi u vezi sa pružanjem i pristupom uslugama sigurnih kuća?

Od početka 2022. godine, a naročito tokom leta, broj slučajeva femicida u Srbiji je porastao. Ne možete a da se ne zapitate da li bi ove žene još uvek bile žive da je sistem zaštite reagovao na vreme i adekvatno, u skladu sa zakonom, i da ih je društvo podržalo umesto što ih je osudilo na propast. Ne možete a da se ne zapitate da li bi ishod po ove žene bio drugačiji da im je sistem pravovremeno obezbedio siguran smeštaj; da su imale odgovarajuću podršku u sigurnim kućama, da su se tamo osećale bezbedno i da je ophođenje prema njima bilo neosuđujuće i podržavajuće. Ovo su samo neki od razloga zašto je organizacija Atina, uz podršku UN WOMEN kancelarije u Srbiji, počela da analizira upravo funkcionisanje i rad postojećih sigurnih kuća u zemlji.

Poteškoće za žene žrtve nasilja u Srbiji u pristupu sigurnim kućama, proizlaze iz samog načina na koji te kuće funkcionišu. Mnogim ženama je smeštaj nedostupan, ponekad i zbog toga što se od njih traži da prilikom smeštanja imaju potpunu dokumentaciju, a to ženi, u situaciji kada beži od nasilnog partnera, priznaćete, baš i nije prioritet. Dalje, pristup kućama je otežan ženama sa invaliditetom, kao i ženama iz izopštenih grupa u našem društvu. Ove žene su takođe u riziku od izostanka i druge preko potrebne podrške, naročito žene koje imaju probleme vezane za mentalno zdravlje ili korišćenje psihoaktivnih supstanci, kao i žene migrantkinje, tražiteljke azila i izbeglice, Romkinje, pripadnice LGBTQ+ populacije, i druge. Takođe, nedostatak odgovarajuće podrške posledica je i činjenice da zaposleni u sigurnim kućama nemaju pristup neophodnim obukama. Isto tako, u sigurnim kućama nisu dostupne ni medicinske usluge, nema prevodilaca niti psihoterapeutkinja/savetnica koji bi sa ženama radili. Sa druge strane, deca koja su smeštena sa svojim majkama, u sigurnim kućama često mogu da se osete potpuno bespomoćno jer ne postoji organizovana i specijalizovana podrška namenjena isključivo njima. U isto vreme ne postoje ni jasni kriterijumi u pogledu uzrasta dece koja mogu da se prime u sigurne kuće, što takođe može sprečiti žene žrtve nasilja da ovu uslugu koriste. Još jedan značajan problem predstavlja i nedostatak smeštajnih kapaciteta, to činjenica u sigurnim kućama nema dovoljno mesta, i upravo je ovo jedan od razloga zašto mnoge žene ostaju sa nasilnicima ili se vraćaju u nasiljnu sredinu; jer za njih druge opcije nema. Zbog toga, obezbeđivanje pristupa bezbednom smeštaju za sve žrtve nasilja u porodici treba da bude prioritet u odbrani i zaštiti prava žena i dece. Ukoliko već nije moguće udaljiti sve nasilnike, siguran smeštaj treba da bude prvi korak ka slobodi za mnoge žrtve nasilja u porodici, i važnost funkcionisanja ove vrste pomoći se ni jednog trenutka ne sme potceniti.

Koji su najvažniji nalazi analize mapiranja izazova u implementaciji postojećih minimalnih standarda i procesa licenciranja za sigurne kuće i skloništa za žene koje su preživele nasilje?

Imajući u vidu da većina sigurnih kuća u Srbiji radi bez licence, što znači da nema potrebne dozvole za rad, čini se da je proces dobijanja licenci dodatno zakomplikovao već ionako zamršenu situaciju. Sigurne kuće ne mogu da ispune osnovne uslove koje zakon traži, a izostaje i politička volja da se diskutuje o realnim i racionalnim koracima koje bi trebalo preduzeti da bi se ovo rešilo. Na teritoriji Republike Srbije aktivno je ukupno trinaest sigurnih kuća za žene žrtve nasilja i jedna za žrtve trgovine ljudima; od tog broja samo njih 5 ima dozvolu za rad, 2 su u procesu obnavljanja iste, dok je 7 sigurnih kuća tek podnelo zahtev za dobijanje licence. Takođe, zbog stalnog prebacivanja odgovornosti sa jednih institucija na druge, između ministarstava na nacionalnom nivou, lokalnih samouprava ili centara za socijalni rad, smetnju u radu sigurnih kuća predstavlja i nejasne nadležnosti, odnosno činjenica da se do kraja ne zna šta je čija dužnost kada se radi o funkcionisanju ovih sigurnih kuća.

Broj raspoloživih mesta u sigurnim kućama  u  Srbiji manji je za 74% od propisanog standarda koji važi u zemljama EU. Od 190 raspoloživih kreveta, 10% nije u funkciji iz različitih razloga. Planovi za slučaj vanrednih situacija ne postoje, što dodatno utiče da se ni zaposleni ni žene koje su na smeštaju ne osećaju bezbedno. Ovde se, s tim u vezi, postavlja i pitanje koji je uopšte i smisao postojanja sigurne kuće koja nije sigurna. Onda, posebno se treba pozabaviti i pitanjem javnog otkrivanja lokacija sigurnih kuća, odnosno problemom ugrožavanja njene tajnosti. Dalje, u velikoj većini sigurnih kuća (njih 64%) ne postoji prilagođen prilaz za žene sa invaliditetom, a nijedna sigurna kuće nema odgovarajuću opremu za smeštaj žena sa senzomotornim poteškoćama. Takođe, 82,6% sigurnih kuća nema protokole i procedure za rešavanje prijavljenih slučajeva seksualnog nasilja, i to je svakako jedan od osnovnih zadataka koje treba rešavati u budućnosti. Zaposleni u sigurnim kućama, koji su intervjuisani u sklopu ove analize, kao jedan od najvećih izazova u radu prepoznaju nemogućnost hitne medicinske podrške tokom faze prijema i adaptacije žena na novonastale okolnosti, zatim nedostatak razvijene saradnje i protokola sa lokalnim zdravstvenim ustanovama, kao i jasnih internih procedura za eliminisanje direktnih posledica nasilja. Oni kao neophodne za unapređenje ističu i dokumentovanje povreda za potrebe sudskog postupka, te pristup zdravstvenoj zaštiti tokom daljeg boravka u sigurnoj kući.

Pored ovih nalaza, analiza je takođe pokazala da neke od sigurnih kuća beleže i obećavajuće prakse, kao što je povezivanje sa različitim akterima unutar same zajednice; isto tako, neke od njih rade na očuvanju principa kontinuirane brige za žene koje su napustile sigurne kuće. Treba dodati da su neke od lokalnih zajednica uspele da izgrade sopstvene mehanizme za prijavu nasilja i upućivanje, dok u drugim postoji široka i plodonosna saradnja sa organizacijama civilnog društva, što takođe treba pozdraviti.

Koje su najvažnije preporuke iz analize i kako bi njihova implementacija uticala na usluge sigurnih kuća?

Što se tiče ove oblasti, Srbija trenutno ne poštuje standarde Istanbulske konvencije o bezbednom smeštaju za žrtve i to je nešto što mora da se promeni u bliskoj budućnosti. Mi u organizaciji Atina smatramo da je najvažnija preporuka u ovoj oblasti da se svim ženamaomogući pristup ovoj usluzi bez izuzetka, kao i bezbednost tokom njihovog boravka u sigurnoj kući. Ovo treba učiniti kroz negujući pristup usmeren na potrebe ovih žena, a ne nužno na potrebe svih ostalih (sistema, zaposlenih…). Sigurnost treba da se obezbedi i kroz poverljivo, blagovremeno i proaktivno pružanje usluge, te kroz negovanje odnosa koji je podržavajući i otvoren prema ženama, koji ih ne okrivljuje i ne stavlja teret nasilja na njih. Treba podići kapacitete zaposlenih u sigurnim kućama kako bi bolje procenjivali bezbednosne rizike i zajedno sa ženama adresirali njihove strahove. Takođe je preko potrebno kreirati i interne procedure te aktivno raditi sa zajednicom na izgradnji osećaja nepovredivosti sigurnog smeštaja za žene. Neophodno je svim ženama žrtvama nasilja, a posebno onima koje koriste usluge sigurnog smeštaja, obezbediti pristup zdravstvenoj zaštiti, psihološkoj i ekonomskoj podršci, kako bi imale mogućnost da izađu iz situacije nasilja i zavisnosti od nasilnika. Takođe, potrebno je obezbediti sredstva iz budžeta Republike Srbije za prihvat žena iz ugroženih grupa u sigurne kuće. Sa druge strane, neophodno je kreirati i primenjivati protokole koji garantuju prioritet u pogledu zdravstvenih pregleda žrtava nasilja, i omogućiti da im oni budu dostupni 24/7. Važno je da se neprestano radi na dekonstrukciji stereotipa i predrasuda zaposlenih koji rade sa ženama u sigurnim kućama. Trebalo bi redovno proveravati njihova znanja i kapacitete, sa fokusom na veštine aktivnog slušanja, otvorenost za različita iskustva sa kojima se mogu susresti, i altruizam.

Imajući u vidu da na teritoriji Srbije samo jedna nevladina organizacija vodi licenciranu sigurnu kuću za žene žrtve nasilja u porodici, to u potpunosti poništava ulogu organizacija civilnog društva u ovoj oblasti. Pored toga, posebno bi se trebalo osvrnuti na znanja i iskustva ženskih organizacija civilnog društva u pružanju podrške i pomoći ženama žrtvama nasilja. Uprkos tome što Istanbulska konvencija navodi da su sigurni smeštaji za žene kojima upravljaju ženske organizacije najsvrshihodniji način pružanja podrške žrtvama nasilja u porodici, u Srbiji se o ovakvoj opciji nažalost ne razmišlja. Siguran smeštaj za žene je, istorijski posmatrano, jedno od najznačajnijih dostignuća feminističkog pokreta i način da žene podrže druge žene u borbi protiv muškog nasilja. U Srbiji postoji potreba i za većom povezanošću između sigurnih kuća i ženskih nevladinih organizacija, što je neophodan korak ka razvoju programa podrške za žene žrtve nasilja i uspešnoj strategiji izlaska iz sigurnih kuća.

Koje preporuke planirate da adresirate ili zagovarate kroz svoj rad? Molimo vas da budete što konkretniji u detaljima šta ćete i na koji način učiniti.

Postoje dva pravca razmišljanja u organizaciji Atina, jedan je vezan za poboljšanje zaštite dece žena žrtava tokom boravka u sigurnoj kući, a drugi za jačanje uloge ženskih nevladinih organizacija u pružanju podrške. Kao organizacija koja već 20 godina pruža sigurnan smeštaj za žrtve trgovine ljudima, kroz licenciranu uslugu stanovanja uz podšku, iskusili smo brojne izazove, a jedan od najzahtevnijih jeste da se deci korisnica objasni gde tačno borave, a da se pritom ne naruši njihova ideja o bezbednosti, pripadnosti i izvesnosti. Mogućnost da nad njima nasilje i zlostavljanje prestanu i da dođu u bezbednu i empatičnu sredinu je od vitalnog značaja za razvoj, zdravlje i sigurnost ove dece.

Organizacija  Atina će ponuditi svoja znanja kroz mentorstvo i obuke za zaposlene u sigurnim kućama, kao i kroz izradu predloga standarda kvaliteta kako bi se obezbedio integrisani pristup smeštaju žena zbog kojih ova usluga i postoji. Ovi standardi treba da omoguće pristup prilogođen baš ovim enama, sigurnost, dovoljno vremena za oporavak i podršku svakoj od njih u skladu sa njenim specifičnim potrebama, a ne samo krevet, krov nad glavom, i paket hrane i higijene.

Među preporukama koje zahtevaju institucionalni odgovor, koje smatrate najhitnijim?

Organizacija trenutno radi na kreiranju standarda kvaliteta i kriterijuma koji se odnose na pristup sigurnom smeštaju za sve žene žrtve nasilja, bez obzira na njihov građansko-pravni status, prebivalište ili boravište, seksualnu orijentaciju i druge individualne karakteristike. Ovaj dokument će se takođe sastojati od smernica kojima bi se obezbedio pristup uslugama kreiran za žene u ovoj vrsti potrebe, sa ciljem da svakoj ženi u situaciji nasilja obezbedi dovoljno vremena i podrške u skladu sa njenim specifičnim potrebama. Ovi standardi će se odraziti i na neophodnost definisanja dugoročne podrške za žene koje napuste siguran smeštaj, a uskoro će biti dostavljeni resornom Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Uspostavljanje “Zajednice eksperata” biće jedan od prioriteta u narednom periodu kako za organizaciju Atina, tako i za UNWOMEN, i ovo predstavlja jedan od najboljih načina da se upotrebe postojeća znanja i iskustva i pretoče u korisnu praksu. Zajednica eksperata će poslužiti i za promenu pristupa u radu sa ženama u sigurnim kućama, te za osmišljavanje posebnih radionica i obuka za rešavanje specifičnih pitanja (podrška ženama sa iskustvom seksualnog nasilja, izbeglicama, migrantkinjama i deci), te veština neophodnih za mobilizaciju resursa zajednice, ali i za izgradnju strategija ekonomskog osnaživanja u okviru sigurnih kuća.

Delovi ovog intervjua mogu se naći na sajtu UNWOMEN na linku: https://eca.unwomen.org/en/stories/interview/2022/10/interview-women-des...