Azil kao zaštita: Šta se dešava kada su tražioci azila žrtve trgovine ljudima i rodno zasnovanog nasilja

Dana 27. maja 2025. godine, u prostorijama organizacije Atina, održan je četvrti sastanak Zajednice prakse u okviru projekta „Žene na raskršću“, koji se sprovodi uz podršku Britanske ambasade u Beogradu. Na sastanku je učestvovalo 20 predstavnika institucija, međunarodnih organizacija i organizacija civilnog društva.

Fokus sastanka bio je položaj žrtava trgovine ljudima i rodno zasnovanog nasilja unutar azilnog sistema. Dražen Grubović iz Kancelarije za azil Ministarstva unutrašnjih poslova, podelio je sa prisutnima višegodišnje iskustvo u radu sa tražiocima azila koji su istovremeno i žrtve trgovine ljudima. Istakao je da su takvi slučajevi izuzetno složeni i emotivno zahtevni, te da je od presudne važnosti obezbediti posebne procesne i prijemne garancije za ranjive kategorije, uključujući psihološku podršku, pravo izbora pola službenog lica koje vodi razgovor i koordinaciju svih relevantnih aktera (policije, centara za socijalni rad, Komesarijata za izbeglice i organizacija civilnog društva).

I pored sprovedenih mera zaštite, istaknuto je da mnoge žrtve napuštaju postupak azila i odlaze iz Srbije. Razlozi za to, su po njemu višestruki: Srbija je tranzitna zemlja, socijalni uslovi su povoljniji u zapadnoj Evropi, porodice im se često nalaze u inostranstvu, a postoje i teškoće u integraciji (zapošljavanje, stanovanje, učenje jezika, pribavljanje dokumenata). Takođe je naglašeno da adekvatna pravna zaštita u zemlji porekla ne zavisi samo od postojanja zakona, već i od njihove primene, koja je često slaba, naročito u ruralnim sredinama gde i dalje preovlađuju običajnopravne norme.

Od 2019. godine, samo četiri osobe dobile su međunarodnu zaštitu kao žrtve trgovine ljudima. Mnogi započnu postupak, ali ga ne završe. To je otvorilo ključno pitanje, zašto odlaze, i koji faktori u Srbiji doprinose toj odluci? Učesnici su istakli potrebu za dubljim razumevanjem psiholoških, socijalnih i ekonomskih faktora koji dovode do odustajanja od postupka, kao i za unapređenjem sistema podrške i saradnje među svim akterima.

Na kraju sastanka naglašena je potreba da se prilikom odlučivanja o azilu razmatraju i subjektivni i objektivni faktori, kao i važnost kontinuiranog preispitivanja i poboljšanja sistema podrške za žrtve trgovine ljudima. Postavljeno je i pitanje da li je azil zaista najadekvatniji mehanizam zaštite za žrtve trgovine ljudima, s obzirom na to da postojeći sistem zaštite žrtava već nudi pravne i bezbednosne garancije, uključujući načelo non-refoulement i pravo na privremeni boravak. Ipak, u praksi se azilni sistem često koristi jer omogućava pristup integraciji, smeštaju i drugim pravima.

Uočeno je da se žrtve ponekad upućuju u azilni sistem i kada to nije najprimerenije rešenje. Istaknuti su problemi u integraciji, teškoće u zapošljavanju, pristupu dokumentima, niska primanja i diskriminacija. Posebnu zabrinutost izazvala je marginalizacija stranaca i opšti nedostatak senzibilisanosti društva, poslodavaca i institucija prema njihovim potrebama.

Zaključeno je da pravni osnov za zaštitu žrtava trgovine ljudima postoji u Zakonu o strancima, ali da u praksi i dalje postoje administrativne prepreke (npr. prijava boravišta, dobijanje ličnih dokumenata). Predložena su zakonska poboljšanja i svrshishodnija koordinacija između policije, socijalnih službi, organizacija civilnog društva i Kancelarije za azil.

Gospodin Grubović je istakao da status žrtve trgovine ljudima sam po sebi nije dovoljan za dobijanje azila, mora postojati i rizik od neadekvatne zaštite u zemlji porekla. Takođe je naveo da se vodi rodno senzitivna statistika, prema kojoj su do sada četiri osobe dobile međunarodnu zaštitu zbog seksualne i radne eksploatacije.

Zaključeno je da izbor između azila i privremenog boravka zavisi od pojedinačnog slučaja, ali da oba sistema moraju omogućiti fleksibilnost i adekvatnu zaštitu, uz pristup trajnim rešenjima (stalni boravak, državljanstvo). Saglasnost je postignuta o potrebi za međusektorskom saradnjom i trauma-senzitivnim pristupom zasnovanim na individualnim potrebama žrtava.

Moderator Mitar Đuraškovič je postavio pitanje o obukama zaposlenih u Kancelariji za azil u vezi sa prepoznavanjem žrtava trgovine ljudima. Grubović je potvrdio da su obuke sprovedene, uključujući i one koje organizuje Evropska unija putem EU Asylum Agency, ali da Kancelarija formalno nema nadležnost za identifikaciju žrtava, može samo da detektuje indikatore i pokrene postupak.

U slučajevima rodno zasnovanog nasilja, Kancelarija za azil primenjuje posebne procedure (npr. razgovore vodi službenica), ali se fokusira samo na aspekte relevantne za dodelu azila. Naknadna briga i podrška ne spadaju u njihov mandat. Iako se pažnja posvećuje žrtvama nasilja, ne postoji telo koje bi koordinisalo ceo proces, za razliku od sistema borbe protiv trgovine ljudima, koji ima jasno definisan mehanizam upućivanja.

Predstavnici civilnog sektora (Atina, CRPS, ASTRA, Info Park, IDEAS) ukazali su na sistemske praznine, nedostatak koordinacije, neujednačene procedure u hitnim slučajevima i tehničke poteškoće prilikom registracije i smeštaja (npr. porodice koje spavaju na ulici, lica bez dokumenata koja ne mogu pristupiti skloništima). U praksi često ne postoje hitna rešenja za ranjive migrante, iako su i azil i privremeni boravak zakonske mogućnosti.

Ključno pitanje koje je istaknuto jeste odsustvo formalnog sistema upućivanja ranjivih osoba van azilnog postupka, zbog čega one ostaju zavisne od neformalnih mreža podrške. Organizacija IDEAS, koja pruža besplatnu pravnu pomoć, navela je da pojedini službenici Kancelarije za azil ipak neformalno upućuju ranjive osobe, što predstavlja primer dobre prakse, ali ne i sistemsko rešenje.

Zaključeno je da je potrebno uspostaviti koordinisani sistem podrške i jasne protokole za identifikaciju i reagovanje na slučajeve nasilja i trgovine ljudima, kako među domaćim tako i među stranim državljanima, uz hitna rešenja za smeštaj, pravnu zaštitu i integraciju.

Predstavnica Atine Jelena Hrnjak, naglasila je potrebu da se organizacije civilnog društva koje se bave azilom i trgovinom ljudima samostalno povežu, nezavisno od donatora i međunarodnih tela, kako bi razmenjivale informacije o potencijalnim žrtvama koje su bile u kontaktu sa jednim akterom, ali nisu stigle do specijalizovanih servisa. Na budućim sastancima očekuje se učešće predstavnika Ministarstva unutrašnjih poslova, kako bi se produbila diskusija o postupanju prema strancima bez dokumenata.

Istaknuto je da Komesarijat, pored obezbeđivanja smeštaja, ima zakonsku obavezu da pruži dodatne usluge ranjivim osobama. Kao ključni korak navodi se uvođenje ranog skrininga ranjivosti prilikom prijema u centar, u skladu sa međunarodnim standardima (EASO, UNHCR), kako bi se utvrdio najadekvatniji oblik podrške. Naglašena je i potreba za specijalizovanim kapacitetima Komesarijata za rad sa ranjivim grupama.

Zaključak sastanka bio je da, iako sistemska rešenja postoje na papiru, u praksi se često ne primenjuju. Umesto oslanjanja na pojedince i neformalne kontakte, potrebno je uspostaviti formalne procedure. Civilni sektor ima znanje i kapacitete da doprinese izgradnji održivih i efikasnih institucionalnih odgovora.

Evaluacija radionice pokazala je da su učesnici najviše cenili razmenu iskustava, konkretne primere iz prakse i diskusiju o izazovima u primeni zakona. Kao prioritetne teme za naredne sastanke izdvojene su: kvalitet usluga u prihvatnim centrima, uloga Komesarijata u procesu integracije, regionalna saradnja i veće uključivanje državnih institucija u sve ove procese.