I sama pretnja jeste nasilje, i tako mora biti tretirana. Osim toga, neophodno je razviti svest u društvu da je nasilje neprihvatljivo, uključujući i obavezu građana da ga prijave. Sa decom treba raditi od osnovne škole na ove teme, naročito sa dečacima kojima „silovanje treba da postane jednako odbojno kao i kanibalizam“.

Kovid pandemija je pokazala da život jedne žene, žrtve nasilja po mnogo čemu podseća na permanentnu vanrednu situaciju. Mnoge od žena sa ovim iskustvom, naročito žene žrtve trgovine ljudima su i pre krize izazvane koronom bile socijalno izolovane. Sve one brige koje smo imali u kovidu, a koje su se odnosile na to da li ćemo imati dovoljno hrane, posla, slobode, za žrtve trgovine ljudima su se obistinile, nažalost.

Kovid pandemija ogolila je i mnoge druge probleme u našem društvu i naučila nas je da institucionalni odgovori sami po sebi nisu dovoljni, da bez organizacija civilnog društva, naročito ženskih organizacija nije moguće dati adekvatan odgovor na kompleksne probleme poput nasilja (državne institucije u oblasti zaštite žrtava trgovine uspele su da za vreme kovida odgovore na samo 30% potreba žrtava trgovine ljudima, dok su 70%, pokrile organizacije civilnog drštva).

Mi se pitamo da li žrtve dobijaju pomoć i podršku ukoliko ih zatraže, umesto da se postavi pitanje da li se pomoć žrtvama jasno i u dovoljnoj meri nudi, i da li podrška uopšte dopire do njih. Ne smemo čekati da žrtva zatraži pomoć da bismo reagovali, da bismo uopšte priznali da problem postoji.

Iako državna statistika kaže da se broj prijava slučajeva nasilja nad ženama tokom kovida smanjio, to uopšte ne znači da je nasilja bilo manje. Iskustvo NVO Atina, ali i moje lično, govori da će problemi tek krenuti da narastaju nakon saniranja pandemije. Atina je nekoliko meseci od izbijanja pandemije intervjuisala 36 žena žrtava trgovine ljudima. Tek sada imamo neke od parametara. Žene koje su počele samostalno da zarađuju, pronašle poslove i pre korone, i koje su se oslanjale na sebe same, ovom krizom su izgubile tu mogućnost. Velika većina je ostala bez posla (po poslednjoj statistici 78% njih) i bez vidljivih izgleda da po izlasku iz krize nađu novi posao. Mnoge od njih su radile neprijavljene ili u nadnici, pa ni pomoć države nije stigla do njih u smislu minimalne zarade, odnosno dela iste.

U Srbiji su još uvek najglasniji oni koji ne kažu jasno da opravdanja za nasilje nema. Mere koje propisuje naš zakon moraju neizostavno da se primenjuju i institucije moraju snažnije da se odupru i daju svoj nepodeljeni odgovor na ovaj gorući problem. I sama pretnja jeste nasilje, i tako mora biti tretirana. Osim ovoga, neophodno je razviti svest u društvu da je nasilje neprihvatljivo, uključujući i obavezu građana da ga prijave. Sa decom treba raditi od osnovne škole na ove teme, naročito sa dečacima kojima, kako često citiram „silovanje treba da postane jednako odbojno kao i kanibalizam“. Ako nas je ova pandemija nečemu naučila to je da ljudska prava i ženska prava moraju iznova da se osvajaju, jer se ništa ne podrazumeva. Zato ove godine 16 dana aktivizma treba biti snažnije, delotvornije i glasnije nego ikad ranije.

Jelena Hrnjak je programska menadžerka organizacije Atina, aktivistkinja za ženska i ljudska prava. Posvećena je direktnoj podršci i dugoročnoj pomoći ženama i deci, žrtvama trgovine ljudima i rodno zasnovanog nasilja.

Tekst u originalu možete čitati putem linka: http://okruzenje.net/hronika-okruzenja/najglasniji-su-oni-koji-opravdava...