Radna eksploatacija vozača kamiona tokom pandemije COVID-19

Međunarodna federacija sindikata objavila je nedavno izveštaj o eksploataciji vozača kamiona iz država sa niskim primanjima koji su eksploatisani u transportnoj industriji.

Nekoliko načina eksploatacije dospelo je u fokus tokom pandemije COVID-19, usled koje su se dodatno pogoršale postojeće prakse zloupotreba radnika u određenim industrijama. Međutim, transportna industrija se retko pominjala u izveštajima koji su se bavili zloupotebom radnika, pošto su oni uglavnom bili fokusirani  na eksploataciju radnika migranata u poljoprivredi, ili radnika u uslužnim delatnostima u zapadnoevropskim državama.

Eksploatacija u svrhu zadovoljenja potražnje

Prema ovom izveštaju, EU je i pre pandemije teško zadovoljavala potražnju, usled nedovoljnog broja vozača kamiona. Loši uslovi rada i poteškoće u privlačenju mladih ljudi i naročito žena da izaberu ovu profesiju samo su neki od ranije identifikovanih faktora. Organizacije koje se bave ovim sektorom tražile su poboljšanje uslova rada, te zahtevale od kompanija da zapošljavaju državljane/ke svojih matičnih zemalja, kako bi se osigurala uravnotežena raspodela vozača širom Evrope.

Umesto toga, kako se navodi u izveštaju za 2020. godinu, kompanije su odlučile da razviju „nove poslovne modele iskorišćavanja radnika“, koji su se uglavnom oslanjali na zapošljavanje vozača iz zemalja koje nisu članice EU. Ovi vozači su prvobitno angažovani za rad u EU državama sa najnižim primanjima, da bi se od njih kasnije zahtevalo da rade u bogatijim evropskim zemljama.

Izveštaj iznosi glavne probleme koji su postojali i pre pandemije:

  • „Za rad u Evropskoj uniji zapošljavani su vozači iz Ukrajine, Belorusije, Uzbekistana, Turske, sa Filipina, i iz drugih zemalja koje nisu članice EU;
  • Ovi vozači potpisivali su ugovore za posao u istočnim članicama EU uprkos tome što su maltene isključivo radili u zapadnoevropskim zemljama;
  • Vozači su često prisiljavani da potpišu ugovore na jezicima koje ne razumeju;
  • Poslodavci prevoze grupe vozača minibusom ka zapadnoj Evropi kako bi započeli posao;
  • Vozačima nerezidentima, isplaćivane su prosečne fiksne zarade od oko 100-600 evra mesečno, a mnogima je uskraćena plata nakon što su posao i obavili;
  • Vozači mesecima neprekidno žive, spavaju,  jedu i odmaraju u svojim vozilima;
  • Vozači su dobijali lažna dokumenta i striktne instrukcije kako da se ponašaju pred državnim institucijama kako vlasti ne bi otkrile istinu o njihovom radnom statusu, a rečeno im je i da ne odgovaraju na pitanja o vremenu provedenom u vožnji i odmoru;
  • Vozačima su poslodavci pretili nasiljem i novčanim kaznama ukoliko bi se žalili da su im ugroženi zdravlje i bezbednost, da im je plata mala ili ako bi pokretali druga sporna pitanja;
  • Trgovina ljudima je sve veći problem u ovoj industriji. Žrtvama koje nisu poreklom iz EU trguje se u njenom istočnom delu, oni zatim rade u Zapadnoj Evropi, a često nemaju finansijskih sredstava da se vrate kući;
  • Neredovne kontrole, te slab nadzor nad drumskim saobraćajem i poštovanjem radnih i ljudskih prava od strane izvršnih organa i klijenata na vrhu lanca snabdevanja doprinose nekažnjenim zloupotrebama radnika.“

Kako bi udovoljili potražnji EU kompanija iz zapadne Evrope, transportne kompanije iz bogatijih država, dakle, nalaze podugovarače u zemljama sa nižim životnim standardom. Ti podugovarači zatim potpisuju eksploatatorske ugovore sa vozačima koji nisu državljani EU, za rad u zemljama članicama koje se nalaze u njenom istočnom delu. Vozači nisu informisani o svojim pravima i gotovo nikada ne razumeju jezik na kom su ugovori napisani.

Da bi vozači koji nisu državljani Evropske unije stigli do njenih istočnih članica, često moraju da pozajmljuju novac kako bi platili put. Ova početna finansijska “investicija” često zarobi vozače, i oni potom nisu u mogućnosti da odbiju posao kada stignu u Evropu.

Nakon potpisivanja ugovora, vozači se šalju u zapadnu Evropu uz, kako se navodi u izveštaju, instrukcije da obmanjuju inspektore i policiju. Prema njemu, mnogi vozači izjavili su da su dobijali lažna dokumenta u kojima je stajalo da primaju zaradu po standardima zapadne Evrope.

U stvarnosti, oni zapravo imaju ekstremno niska primanja. Ovi vozači nisu u mogućnosti da priušte sebi prenoćište, te spavaju u kamionima i prisiljeni su da se sami leče kada se razbole. S obzirom na to da nemaju dovoljno vremena za odmor, i da provode beskrajno mnogo sati u vožnji, konstantno su izloženi strašnom fizičkom i psihološkom pritisku.

Budući da su u Evropi vozači u zakonskoj obavezi da prođu obuku i dobiju „Code 95“ sertifikat, tj. EU licencu za vozače teretnih vozila, transportne kompanije ih prisiljavaju da plate troškove ove obuke, ali često se desi da je oni zapravo nikada i ne prođu. Stoga, mnogi vozači poseduju sertifikat ali nisu praktično obučeni za profesionalno upravljanje teretnim vozilima.

Kada vozači načine prekršaj, poslodavci ih otpuste i nađu im zamenu u najkraćem mogućem roku. Vozač iz Azije, koji je bio zaposlen u Slovačkoj, i identifikovan kao žrtva trgovine ljudima u svrhu radne eksploatacije, ispričao je svoje iskustvo:

„Mesecima sam živeo u svom kamionu i nisam primao platu. Zaustavili su me na putu, i napisali su kaznu mom poslodavcu. On je odbio da plati tu kaznu, i ja sam ostao na parkingu nekoliko dana. Nakon toga, poslodavac je usred noći došao, izbacio me iz kamiona i dao srpskom vozaču da me zameni. Ostao sam sâm na parkingu, na kiši."

Pogoršani uslovi rada tokom COVID-19 pandemije

Od početka pandemije, eksploatisani vozači nalaze se u još ranjivijem položaju. U ovom izveštaju naglašavaju se osnovni problemi izazvani pandemijom COVID-19:

  • „Multinacionalne i transportne kompanije koriste krizu kako bi smanjile cene prevoza i primanja vozača;
  • Vozačima nisu obezbeđene u dovoljnoj meri lična i zaštitna oprema, ili je uopšte ni ne dobijaju, a kada se informišu o rizicima, od njih se traži da sami pronađu i kupe ovu opremu;
  • Nepoštovanje propisanog vremena vožnje i odmora dovelo je do toga da poslodavci prisiljavaju vozače na vožnju koja traje opasno dugo i ignorišu rizik od premora;
  • Vozači su prisiljeni da ostaju u svojim vozilima čak i na mestima gde nemaju pristup čistoj vodi, toaletima, ili besplatnim tuševima;
  • Uskraćena im je pauza za odlazak u toalet;
  • Vozači ne primaju naknadu tokom bolovanja, a poslodavci zahtevaju od njih da uzmu neplaćeno odsustvo kada se razbole.“

Očiglednim nepoštovanjem radnih propisa Evropske unije, eksploatatorske prakse transportne industrije ne dovode u rizik samo vozače. Nedovoljna briga o potencijalnom širenju zaraze i zdravstvenom stanju vozača dovodi u rizik i sve druge koji su u kontaktu sa njima da se zaraze korona virusom.

Eksploatacija vozača predstavlja samo još jedno poglavlje u nizu zloupotreba koje su dospele u fokus tokom pandemije. Čini se da je lanac snabdevanja u Evropskoj uniji - od poljoprivrede do transporta – konačno razotkriven kao jedan od glavnih centara radne eksploatacije, i to na štetu radnika migranata iz država koje nisu članice EU.

Ako prepoznaš
da je neko žrtva trgovine ljudima,
VAŽNO JE
da ne ćutiš i ne zatvaraš oči!

 

Pozovi i prijavi krivično delo trgovine ljudima na telefone:

NVO ATINA
Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja

Dežurni telefon: +381 61 63 84 071
office@atina.org.rs

 

Ova kampanja je deo projekta „Prevencija i borba protiv trgovine ljudima u Srbiji”, i sprovodi se u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku 2019-2022", koji sprovodi Savet Evrope. Stavovi izneti u ovom članku ne odražavaju nužno zvaničnu politiku Evropske unije niti Saveta Evrope.​