Žena, heroina koja pomera granice u pomoći i nadahnuću ljudima kojima je to potrebno. Aktivistkinja, borkinja za povratak ljudskih prava onima koji su ih lišeni. Vodi se principima mudrosti i pravde, baš kao i grčka boginja Atina, čije ime nosi organizacija koju vodi.

Borba za prava žena, ali i svih obespravljenih grupacija, kod nas liči na maraton. Ali kada u trku uđe Maja Savić, žena kojoj je maraton i realno hobi, onda ima nade da će ovo društvo stići na cilj. Usput, ona poziva i bodri sve koji posustanu, koji ostanu bez daha ili ih neko saplete. Posebno one osetljive. I nauči ih da moraju da se bore i preuzmu odgovornost u svojoj traci. A nju bodre Atina i vojvotkinja od Kornvola Kamila, boginja i plemkinja.

Majo, ti si u aktivizmu veoma dugo. Za početak, reci nam od kada?
Bila sam aktivistkinja u raznim inicijativama, bila je to inicijativa za ženska ljudska prava, pa za LGBT prava, jedna od poznatijih inicijativa protiv mizoginije u medijima. To je 2003. bio skup aktivistkinja koje su reagovale na mizogine govore na TV Pink u jednoj emisiji kratke forme Laneta Gutovića. Pre toga, bila sam antiratna aktivistkinja tokom devedesetih godina. To je, eto, neki moj put građanskog aktivizma.

To je bilo pre Atine koja je osnovana 2003. godine.
Atina je nastala kao odgovor na nepostojanje mehanizama i dugoročne podrške ženama koje su preživele trgovinu ljudima, eksploataciju i nasilje. Pokrenule smo prvu sigurnu kuću i to je  praktično bio jedini siguran rezidencijalni smeštaj gde žene nisu bile zatvarane nego su preuzimale zajedno sa nama odgovornost za sopstvenu bezbednost. Kreirale su planove za sebe da bi vratile kontrolu nad svojim životima, da bi se oporavile i nastavile dalje.

To je početak? Vaše delovanje se nije ograničilo samo na Beograd.
Da. Zatim smo se razvijale i širile. S obzirom na to da je ta sigurna kuća bila koncentrisana samo na Beograd, a žena je bilo iz cele Srbije i celog regiona, izašle smo izvan okvira prestonice i krenule da pokrivamo šire područje.

Reci nam nešto malo podrobnije o vašem programu i radu.
Naši programi su sveobuhvatni. Nije osobi koja je preživela nasilje potreban samo smeštaj. Često se za žene povezuje sklonište, sigurna kuća, kao nešto što joj je potrebno. Ali danas joj je to najmanje potrebno. Ženu koja je baš u specifičnoj, urgentnoj situaciji to jeste možda rešenje. Mnogima je pravo rešenje podrška zajednice, da se razume zbog čega se to nasilje dešava, da imaju kompletnu podršku na sigurnom mestu, koje ne mora da bude sigurna kuća. Mesto gde žena može da razmeni iskustva, da podeli kako se zapravo oseća, da preradi svoj osećaj traume, da joj se pomogne kroz pružanje psihosocijalne podrške da prevaziđe traumu i da se sredi svoj život. Važno je da ona može da ostvaruje sva svoja prava, da ima sva dokumenta, da je prijavljena na biro, da ima zdravstvenu knjižicu i svog lekara. Potrebno je da se povežu svi u sistemu koji znači toj ženi kako bi se oporavila. Potom da nastavi sa školovanjem, da joj se pomogne da prođe kroz sudski postupak. Žene sa iskustvom trgovine ljudima učesnice su u sudskim postupcima, svedokinje nasilja koje se nad njima dogodilo. Potrebna im je pomoć da prođu kroz to bez sekundarne viktimizacije, da ih i taj postupak ne traumira ponovo i dodatno. Radimo na tome da žene uspostave odnos sa svojim porodicama, a to podrazumeva porodicu u širem smislu, odnosno sa osobama za koje one osećaju da su im bliske i koje zaista mogu da im pomognu. One ponovo ili možda i po prvi put u životu uspostavljaju odnose, stiču nove socijalne kontakte i na kraju postaju ekonomski nezavisne.

Kad kažemo trgovina ljudima, mislimo na eksploataciju svake vrste. Mi ne razmišljamo koji utisak ostavljamo kada kupujemo nešto u nekom lancu odeće, kafu, čokoladu, da li smo i mi koristili neko dete koje je sa 10 godina eksploatisano berući kakao

Sve to Atina danas radi?
Od 2006. mi radimo na teritoriji cele Srbije, a razvili smo takođe i različite programe koji se odvijaju u našem Reintegracionom centru, gde sve žene i sve osobe koje imaju pomenute i slične probleme mogu da dođu i da se obrate za pomoć. Atina je upravo to, mesto i podrška na koje one mogu da se oslone. Takođe, da bismo na što adekvatniji način mogli da odgovorimo na potrebe naših korisnika i korisnica, mi smo, naravno, morali da izađemo iz okvira samo direktne podrške. Morali smo da se izmestimo, da ovaj problem podignemo na nacionalni nivo, na lokalni nivo kako bismo kreirali zakonski okvir i zagovaramo rešenja koja ne bi dovodila ljude u takve rizične situacije. Da ne bi bili diskriminisani i marginalizovani u svojim zajednicama zato što su siromašni, Romi, lezbijke, gejevi, zato što su izbeglice, migranti. Kako ih ne bismo marginalizovali i dolazili u situaciju da ih neko eksploatiše i vrši nasilje nad njima, da bismo popravili položaj svih tih grupa, mi u principu sve ove godine, paralelno sa direktnom podrškom, prenosimo naše iskustvo i obučavamo naše koleginice i kolege. Radimo zajedno sa policijom, socijalnim radnicima, Nacionalnom službom za zapošljavanje itd., podižemo kapacitete svih tih lokalnih i nacionalnih institucija kako bi mogle da prepoznaju ovaj problem i adekvatno, efikasno i pravovremeno reaguju, ali ne samo u pojedinačnim slučajevima, već da zaštite sve ranjive grupe, da ih prepoznaju i određenim aktivnostima učine da one budu zaštićenije.

To je drugi nivo priče. I tu se ne zaustavljate?
Tako je. Treći nivo priče je da to zagovaramo na nacionalnom nivou, kako bi se kreirali zakonski okviri koji bi mogli da spreče određene situacije. Mi sada imamo dosta korisnica, devojčica i mladih devojaka koje su bile prinuđene na brak sa 13, 14, 15 godina. Na tu stvar je naš sistem vrlo pasivno reagovao ili je reagovao reaktivno kada se nasilje desi. Nisu prepoznavali da to, kada se devojčice udaju sa 12, 13 godina, jeste i eksploatacija i nasilje nad njima porodice koja ih je udala i da je to seksualno iskorišćavanje, da to nije legitiman i validan brak ili vanbračna zajednica. Takođe, to može da se prepozna i kao trgovina ljudima jer to dete može da dâ i pristanak na to, ali ne može da dâ pristanak da bude eksploatisano, i to je prepoznato u svim normama. To su neki naši fokusi. Atina je veoma angažovana u podršci ženama i devojkama, ali i deci i žrtvama trgovine ljudima, bez obzira na to kog su pola, onima koji su pogođeni, koji migriraju i koji su izbeglice na našoj teritoriji iz Sirije, Avganistana, Pakistana i drugih zemalja. Kao ženska feministička organizacija pokušavamo da damo rodnu perspektivu migracijama kojima smo svi svedoci i na koje naše društvo mora da dâ odgovor. Mi pokušavamo ne samo da damo rodnu perspektivu u smislu odgovora na nasilje nad ženama i decom već rodnu perspektivu u smislu prepoznavanja njihovih potreba iz te rodne dimenzije. Naša uloga je da obezbedimo da žene od samog početka budu adekvatno informisane na jeziku koji razumeju. One su često u grupama, u ime njih govori muškarac koji je vođa grupe i koji kontroliše informaciju koja dolazi do njih. Često žena ne zna nijedan drugi jezik osim maternjeg jer je u svojoj sredini bila sprečena da se obrazuje.  Naša uloga je da obezbedimo i osiguramo te informacije, gde, šta, koja su njihova prava, ukoliko imaju problema, kome mogu da se obrate. Sledeća naša funkcija je da prepoznamo i pomognemo ljudima na terenu, gde smo svakodnevno, da ako se neko nasilje u tom trenutku dešava ili neko trpi nasilje, bilo u azilantskim centrima, bilo na ulici, bilo na nekom drugom mestu gde se sada izbeglice nalaze, da se na to adekvatno odgovori. Naša treća funkcija jeste da zbrinjavamo žene i decu koja iz bezbednosnih razloga ne mogu da budu u azilantskim centrima. Pomažemo im da se izmeste u neki siguran smeštaj, da se oporave i planiraju svoj dalji život.

Maja na prijemu kod Kamile, Vojvotkinje od Kornvela, u Clarence Housu u Londonu, 2016. godine

Kako se ti lično nosiš sa svim tim pričama i situacijama koje su jako teške?

To su sve životne priče i svi treba da budemo svesni u kakvom svetu živimo, da je nasilje prisutno svuda oko nas i samo je naš izbor da li ćemo da ga vidimo ili nećemo. Ja jednostavno verujem u individualni aktivizam pojedinki i pojedinaca i verujem da mi svi možemo da menjamo stvari. Kad kažu „mi smo obični ljudi, mi ne možemo ništa da uradimo“, ja u to ne verujem. Našim dodatnim zalaganjem, aktivizmom, prepoznavanjem različitih stvari, mi menjamo svet. I svi pojedinačno radimo na tome da se ta promena desi i ne smemo nikada da odustanemo od toga. To je jedini put koji može da učini da mi, nama bliski ljudi, da svi zajedno živimo bolje. To je moto koji je mene, i pre nego što sam ušla u Atinu, vodio. Verovala sam da preuzimanjem odgovornosti i individualnim aktivizmom možeš da promeniš stvari. Veruj u to od malih nogu. To je nešto što mi pomogne da prebrodim kada je neka priča mnogo teška. To je interakcija, to nije samo davanje, to je i primanje, to je učenje, to je konstantno učenje, razumevanje drugih i samim tim razumevanje sebe. To je nešto što čini da se razvijaš i rasteš, imaš interakciju sa društvom i ljudima oko sebe. Mislim da je lepota u tome. A kad imaš lepotu u životu, onda ti nije teško da to neguješ i nadalje.

Kada neka devojka dođe kod nas i traži pomoć, mi ne možemo da kažemo „mi imamo novac jer projekat traje tri meseca, pa se ti osećaj bezbedno, sigurno i ne brini ništa“, ali posle tri meseca ne znamo da li ćemo moći da budemo tu

Ti si umrežila nekoliko projekata koji pomažu vašoj organizaciji, na primer Bagel  Bejgl?
Da, da, Bejgl je naše čedo. To je Atinino socijalno preduzeće i ono je nastalo ne zato što smo mi pametni pa smo se toga dosetili, nego zbog očaja jer nismo znali kako da premostimo tu poslednju kariku koja nedostaje i organizacijama civilnog društva i korisnicima sa kojima civilno društvo radi. Jedan nivo priče jeste da je ključ nečijeg oporavka, nečijeg socijalnog odlučivanja, vraćanja kontroli i ostvarivanja prava u društvu u tome da ti budeš ekonomski nezavisan. To je karika koja uglavnom nedostaje u Srbiji zbog visokog nivoa nezaposlenosti, zbog toga što smo u permanentnoj ekonomskoj krizi. Drugi nivo priče je održivost našeg programa. Mi nismo projekat, Atina pruža program koji je okrenut korisnicima da bi se oporavili. Kada neka devojka dođe kod nas i traži pomoć, mi ne možemo da kažemo „mi imamo novac jer projekat traje tri meseca, pa se ti osećaj bezbedno, sigurno i ne brini ništa“, ali posle tri meseca ne znamo da li ćemo moći da budemo tu. To smo kreirali kao program i 14 godina funkcionišemo tako što osobe na nas upućuje policija, centri za socijalni rad, razne organizacije civilnog društva i različite institucije. Mi polazimo od toga da toj osobi treba vreme, da je to proces, da joj treba sigurno mesto, da treba sve to obaviti i da je za oporavak nekog ko je trpeo nasilje potrebno godinu, dve, tri, koliko god treba, da bi ona vratila kontrolu nad svojim životom. Mi se obavezujemo prema našim korisnicima da ćemo biti tu bez obzira na projekat. S obzirom na to da ne možemo uvek da obezbedimo projektno finansiranje, mi smo pre tri godine došli na ideju da ta sredstva sami sebi obezbedimo time što ćemo imati ekonomsku delatnost, otvoriti naše preduzeće čiji će ceo profit biti usmeren na funkcionisanje psihosocijalne podrške i privremene kuće koju mi vodimo za naše korisnice. Tako da se delom finansiramo i mi, sa ciljem da budemo nezavisni bez obzira na to da li su to međunarodni donatori i njihove politike ili Vlada Republike Srbije i njene politike. To nam obezbeđuje autonomnost i posvećenost programu.

Objasni malo ljudima šta je tačno bejgl. Otkud ideja?
Bagel Bejgl se nalazi u Knez Danilovoj 39 i mi tamo pravimo bejgle. Bejgl je posebno pecivo koje svi volimo. Opredelili smo se za njega zato što ga nije bilo u Beogradu. Vežbali smo puno da usavršimo recept, pomno prikupljali recepture osam meseci. Probali smo 500 recepata i onda smo uzeli recept za to testo koje ima jedan svojevrstan proces. Mesi se jako dugo da bi se razvio protein koji daje tu vrstu ukusa bejglu, ručno se oblikuje i ostavlja u frižideru od 12 do 18 sati da se lagano diže. Posle toga se vadi na sobnu temperaturu, kuva se u vodi koja je začinjena tajnim sastojcima 30 sekundi sa obe strane, zatim se peče i od njega mi pravimo različite sendviče i delikatese. Radimo keteringe za koktele i različita dešavanja u gradu, škole i firme, hranimo ljude koji vole da uživaju u našoj hrani i to traje, evo, već dve godine. To je nešto potpuno drugačije, ali usmereno ka našem cilju i postizanju većeg uticaja u našem radu i jako uživamo u tome. To je ta lepota. U svemu čovek može da bude aktivan i da uživa, pa čak i u biznisu.

Ti si velika i Atina je velika. To je prepoznato i u svetu. Pomenimo neke nagrade. Između ostalog, bila si u Njujorku, gde si svečano primila Global Catalyst Award u ime Atine.

Global Catalyst Award odnosi se na rad sa decom i mladima, rad na njihovom osnaživanju, edukaciji i drugim sferama neophodnim da bi se deca razvila na mestima gde ona to nemaju.

Na dodeli nagrade Global Catalyst Award, koja se odnosi na rad sa decom i mladima, Njujork, 2016. godine

Takođe vam je dodeljena i nagrada With and For Girls, koja se daje najistaknutijim borkinjama za ženska prava širom sveta. To su sve velika priznanja, koliko vama to pomaže u radu?

Kako da ne. To su velika priznanja, ali velika je i odgovornost. Zbog toga što definitivno neko prepoznaje i našu zemlju i naše društvo. Čuje i vidi sa kojim problemima se suočavamo. Velika je čast što su naši programi i rad prepoznati i povratna reakcija nama da radimo i da smo na dobrom putu. To je velika stvar, ali i velika odgovornost jer, imajući priliku da se taj glas čuje i da se razmenjuju i naši programi kao primer dobre prakse koji mi dajemo nekim organizacijama i nekim drugim društvima, tako i mi dobijamo primere dobre prakse i ideje na koji način mi možemo da budemo efikasniji ovde i delimo ih sa drugima. Velika je odgovornost u smislu uticaja što je naš rad prepoznat jer je naša uloga i da utičemo na prava, poziciju i status naše ciljne grupe u Srbiji. Sve je to isprepletano kao neki mozaik koji svi mi sastavljamo zbog zajedničkog cilja.

Vojvotkinja od Kornvola Kamila, supruga princa Čarlsa, tokom boravka u Beogradu došla je i kod vas u Atinu i Bagel Bejgl šop. Na njen poziv ti si uzvratila posetu i bila na prijemu u njihovom domu Clarence House. Tema razgovora bila je borba protiv nasilja nad devojkama i ženama.
To je bila zvanična poseta princa Čarlsa i vojvotkinje Kamile Srbiji posle mnogo godina, kada je zvanična kraljevska porodica iz Britanije dolazila u Jugoslaviju otprilike 1987. Ja moram da kažem da je bila velika čast da smo u sklopu te posete mi prepoznati kao jedna od organizacija civilnog društva koja pokreće promene i zaslužuje da je poseti vojvotkinja od Kornvola. To su bili vrlo prijatni i značajni razgovori, i to ne samo za naš rad. Vojvotkinja Kamila je u temi i poznaje situaciju. Uzvratno smo dobili poziv da idemo u Britaniju u Clarence House, u kuću gde oni žive i prisustvujemo skupu povodom borbe protiv nasilja nad ženama. To je bilo značajno za Atinu, zato što smo uspele da upoznamo različite organizacije iz cele Britanije koje se bave sličnim poslovima i uspostavimo kontakte na tom nivou da možemo da razmenjujemo informacije, ali i da utičemo na neke politike ovde kako bismo unapredili sistem odgovora. Recimo, oni imaju fantastičan zakon, akt koji su doneli za smanjivanje potražnje, odnosno uticaj na one koji koriste usluge žrtava trgovine ljudima. Kad kažemo trgovina ljudima, mislimo na eksploataciju svake vrste. Mi ne razmišljamo koji utisak ostavljamo kada kupujemo nešto u nekom lancu odeće, kafu, čokoladu, da li smo i mi koristili neko dete koje je sa 10 godina eksploatisano berući kakao itd. E to je taj akt koji je Velika Britanija uvela, kojim se obraća više firmama da urede svoje unutrašnje politike kako bi sprečile dobavljanje robe za koju se jasno tvrdi da su je proizvele osobe koje se eksploatišu. To je nešto što nama sledi da se uvede.

Pričale smo o tvom aktivizmu i apsolutnoj požrtvovanosti u poslu koji radiš. Tome nema kraja, a mi, nažalost, imamo ograničenja za priču. Za kraj hoću da nam kažeš nešto o sebi. Puno putuješ, radiš, ali nalaziš vreme i za druženje, kao i pripreme za maraton.
Svako ima svoj izduvni ventil, neki mehanizam kojim se oslobađa tenzija, loših misli. Neko meditira, neko ide na jogu, ja trčim i volim da trčim. Trčanje je meni moja meditacija, uživanje i testiranje sopstvenih granica. Tako se nosim sa tenzijama svog posla. To je jedan način. Drugi je uživanje u dobroj hrani. Bejgl se baš pogodio da pokažemo kako mi svi u Atini volimo da jedemo, ali i da istaknemo svoje kulinarske sposobnosti i uživanje u hrani. To mi je takođe izduvni ventil, istražujem novu hranu, nova uživanja u njoj i posvećujem dosta vremena tome. Treća i najvažnija stvar su mi moji prijatelji i blisko okruženje. Bez njih i bez kafane nema ničega, nema ni aktivizma (smeh).

Objavljeno: 18.02.2017.
Fotografije: 42 magazin, privatna arhiva

Autorka: Milena Matović

Tekst u originalu možete čitati putem linka: http://42magazin.rs/marijana-savic-heroina-koja-pomera-granice/