Obećavajuće prakse: Pisma žena migrantkinja i izbeglica iz izolacije

Tokom dugogodišnjeg rada sa devojčicama, devojkama i ženama sa iskustvom nasilja, iz organizacije Atina, koja pruža podršku žrtvama trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja, ističu da su kao jedan od najvećih prepreka u procesu reintegracije, uočili osećaj izopštenosti iz društva, porodice; udaljenosti od sebe, kao i osećaj izolovanosti i nepripadanja svetu u kom se nalaze. Žene i devojčice, izbeglice i migrantkinje kroz učešće u programima koje Atina sprovodi, a koji su dizajnirani i prilagođeni i ženama koje žive u uslovima azilnih i prihvatnih centara, govore za vreme pandemije o tome kako je biti na pola puta, u Srbiji, a koja im je trenutno utočište. Takođe, neke od žena migrantkinja uspele su dobiju neki od oblika zaštite u Srbiji i započnu svoj život van kampova.

Tokom poslednjih šest godina od kad je izbegličko-migrantska kriza dobila na zamahu, vođeni su razgovori sa ženama i devojčicama na različite teme koje ih okupiraju. Početkom kovid pandemije kada je osećaj izolovanosti postao prenaglašen, najviše smo razgovarali o tome kako prevazilaze osećaj izolacije i usamljenosti.

Kada je pandemija sa sobom donela globalnu izolaciju, otuđenost i udaljavanje, vest o ulasku vojske u centre za azil i druge smeštaje u Srbiji namenjene izbeglicama i migrantimadodatno je podstakla osećaj neizvesnosti. Zatvaranjem kampova, a potom i čitave države, ograničavanjem kretanja, zabranom okupljanja, sve redovne aktivnosti organizacije Atina morale su da se prilagode i pronađu  nove načine postizanje svoje prethodne svrhe, a to je kreiranje prostora za žene u kojem će one moći da govore o svojim problemima, potrebama, osećanjima i da imaju prostor za sebe, bezbedan, siguran i razumevajući.

Mobilni tim Atine koji je do izbijanja pandemije redovno posećivao kampove, ostao je u kontaktu sa ženama i devojčicama koje su svakodnevno javljale vesti iz prihvatnih i  centara za azil, govoreći o svojim strahovima i brigama, ali i realnim problemima koji su se pojavili u takvim uslovima stanovanja. Upravo tako su i nastala Pisma iz izolacije, od ideje da se ženama i devojkama otvori prostor da svojim otvorenim pismima govore o svim izazovima, strahovima i iskustvu koje su proživele u društvima koja u svojoj osnovi upravo podrivaju društvenu i rodnu izolaciju a iz kojih su došle, kao I ponovnom susretu sa izlolacijom u kovidu. Ove četiri žene su u vidu pisma govorile o tome kako su doživele sve ove promene, kako se to reflektovalo na njihovu situaciju i na njihovo viđenje budućnosti. Iako su im, reklo bi se, pogledi na svet različiti, u zavisnosti od kulture iz koje potiču, ono što ih u vreme pandemije spaja jeste ženska perspektiva izazova.

Početak pandemije - život u izolaciji

“Baš uoči početka pandemije počela sam da živim sama, u svom stanu,” započinje svoju priču Bisa, dvadestogodišnja devojka iz Nigerije, pa nastavlja: “Imala sam svoj posao i svoj stan, prethodno sam dobila azil i posle dužeg vremena počela sam da pravim planove za budućnost, i onda je počela pandemija. U izolaciji koja je došla zajedno sa kovidom nije lako, zapravo je jako teško. Nalazim se u novoj situaciji, nova sredina, sve mi je nepoznato, sama sam. Nisam pripremljena za ovo, u stvari niko nije bio pripremljen, ali meni se baš dosta stvari upravo tada desilo. Ne mogu napolje, ali shvatam da ni ne želim napolje. Zabrinuta sam. Baš sam zabrinuta, za sebe, za zdravlje, ali i za posao. Kažu, sedi kod kuće, ne izlazi, ali nemam rešenje kako da platim stan, račune i hranu. Kada hoće da mi pomognu, kažu mi – ne brini, platićeš sledeći mesec, a meni to uliva još više nesigurnosti, jer ja tek ne znam kako ću sledećeg meseca, ni onog tamo, ni onog tamo, ako ovo potraje.”

“Ja sam želela slobodu, nešto što u svojoj zemlji kao žena nisam imala. Ovde sam pre svega tražila slobodu koju nisam imala tamo,” započinje svoje pismo Huma (25) iz Irana. “U Srbiji se moj život jeste promenio, ali ne toliko, pošto živim u kampu. Pre nego što je počela pandemija, želela sam da napustim kamp i živim u svom stanu, da pronađem posao i osetim slobodu, a onda je počeo karantin i sve se zaustavilo. Po dolasku u Srbiju, počela sam da učim stvari koje u svojoj zemlji nisam ni smela ni mogla. Počela sam da slikam, jako su mi prijale sve aktivnosti van kampa, navikla sam da se krećem, odlazim u razne organizacije i učestvujem u aktivnositima koje oni sprovode, a sada toga nema. Zatvorena sam u kampu sa različitim ljudima. Trudim se da i dalje održavam komunikaciju putem društvenih mreža i da dobijam sve informacije, zahvaljujući organizacijama koje nas nisu zaboravile. Međutim jako je teško, pogotovo sa decom. Za našu decu nema onlajn škole, puna su energije zbog toga, a vrlo su ograničeni uslovi u kojima bismo mogli da im osmislimo dan, a naravno da se to od žene i u ovim uslovima očekuje, da učini sve da život deluje normalno - da deca ne smetaju, da brine o kući i da ona sama ne smeta, a ništa više nije normalno i ne znam da li će ponovo biti.”

Izolacija u izolaciji

“Nije bilo ovakve situacije ranije. Mislim da je ovo mnogo ozbiljnije sada, jer je ovaj problem zahvatio  ceo svet. Nije samo u jednoj, dve zemlje, nego svuda, u celoj Evropi, Aziji, sada i u Africi. Mnogo ljudi umire, dosta ljudi ostaje bez posla. Baš je teško. Razmišljam i o tome kako će biti posle ovoga. Ništa više neće biti isto. Kako će me gledati ljudi u autobusu kada kinem, ja nisam osoba kojoj su i ranije govorili Nazdravlje!, zamišljam kako li će biti sada, sigurno neće biti oduševljeni da ih zarazi migrantkinja!” nastavlja Bisa, pa dodaje: “Sa druge strane, plašim se šta će biti sa mnom ako budem morala da idem kod lekara, jer za mene je svaki odlazak kod lekara do sada bio poduhvat, ne znam jezik, osoblje ne zna engleski, ne razume procedure, ne znaju ili mi negiraju pravo na zdravstvenu zaštitu. Do sada je uvek neko morao da ide sa mnom, a sada to nije dozvoljeno. Sve te misli mi unose još veći strah od bolesti”.

“Ovde mi sada Vlada i država kažu – ne izlazi napolje, a tamo (u Iranu) muž mi je govorio da ne izlazim napolje, tako da ipak nije isto”, počinje svoje pismo Gulzar (30) iz Irana. “Sada imam više obaveza u kući, češće spremam hranu, više sam u kuhinji i održavam kuću, dok, sa druge strane, moram da pomažem detetu oko domaćeg zadatka. Ponekad mi suprug pomaže, ali kada je bila normalna situacija (pre pandemije, u Srbiji) svi smo imali svoje obaveze pa smo se bolje međusobno pomagali. Sada više ja u kući radim. Mislim da je ova situacija donela ženama više obaveza, da moraju više da kuvaju, da spremaju, rad u kući pre svega, a pored toga da pomažu i deci. Znam da će ova situacija dovesti do većeg nasilja nad ženama, da će ga neke trpeti  od strane svojih muževa. Često pomislim koliko mi je drago što smo uspeli da izađemo iz kampa pre nego što je počela pandemija. Život u kampu me je previše podsećao na život u Iranu. Imam dve prijateljice sa kojima se čujem i rekle su mi da su uslovi postali još teži u kampu, da vojska čuva kampove kako ljudi ne bi izlazili i da organizacije zbog toga ne mogu da imaju aktivnosti u kampovima, međutim, ja mislim da to treba da se reši na drugačiji način jer ti ljudi ne mogu da budu zatvoreni i da se osećaju kao da su uhapšeni u kampu. To treba da bude drugačije organizovano- ili da im dozvole u nekom periodu da izađu malo napolje da se kreću. Mislim da to nije dobro za njih. Brinem se za sve ljude u kampovima.”

“Samo što sam počela da radim i došao je virus. Želim da idem na posao, želim da izlazim napolje, to mi je teže nego što je bilo pre korona virusa,” piše Almani, samohrana majka iz Irana. “Obuzima me tuga kada sedim u kući. Ne mogu mnogo da mu (sinu) pomognem oko učenja, to mi je isto teško, ne znam jezik, a on ne može u školu. Plašim se za njegovo obrazovanje. Razmišljam o ovom životu i životu u Iranu, i za mene ova situacija sa korona virusom ne može se, u psihološkom smislu, uporediti sa situacijom u Iranu. U fizičkom smislu, situacija je dosta slična zbog toga što je ograničena sloboda kretanja, ali u psihičkom smislu ih ne bih poistovećivala. Bitna je razlika. Fizički, ponovo ne mogu da se krećem, ali sada ne može niko da se kreće, to više nije samo moj problem. Sećam se kako mi je ovde bilo čudno kada sam u 22 h napolju, a niko me ne gleda čudno i niko me ne osuđuje. Tamo nisam smela da budem napolju u 22 h, ne zato što će mi se nešto dogoditi, već zbog toga kako će me ljudi gledati, možda će mi neko reći nešto pogrdno, toga ovde nema. Lakše mi je kad znam da su to sada uslovi koji važe za sve ljude.”

Planiranje budućnosti

“Razmišljam o svim nejednakostima u društvu, to je poseban problem koji se otvara za vreme ove pandemije. Te razlike su sada još vidljivije, za sve žene u svetu, društvo koje ne podržava žene funkcioniše po muškim principima. Ženama je još teže, posebno ženama koje su same,  ženama koje su same sa decom ili trudnim ženama. Svim ženama koje i bez ove situacije žive teško, sada je još teže i gore nego muškarcima. Mislim i o ženama koje sada rade kao doktorke, medicinske sestre, u prodavnicama, apotekama. Onda o ženama koje trpe ili strahuju od nasilja u porodici, sada kada možda i čitave porodice ne rade, nema novca i ako je bilo ranije problema u porodici, sada je samo još gore. Svakako mislim na žene koje su trpele nasilje a sada su ponovo same u kući, sa tim istim nasilnim čovekom u ovakvim uslovima. Svi smo uplašeni od ovog virusa i čitave situacije, ne možemo napolje a koliko je tek strašno da ste i u kući svaki dan u riziku od nasilja. A svi te prvo pitanju da li imaš virus,” piše Bisa u svom otvorenom pismu.

“Оvo stanje sa pandemijom, virusom, karantinom me je promenilo, dosta sam razmišljala o nekim stvarima o kojima ranije možda nisam. Čitala sam i potresla sam se zbog smrti studenta iz Najrobija. On je studirao medicinu u Beogradu, umro je zbog bolova u stomaku, živeo je u Studenskom domu a niko od lekara nije hteo da ga primi – išao je u tri bolnice i nisu ga primili, i onda je umro. Nije imao korona virus i ne zna se od čega je umro, a možda bi mu spasli život da su ga primili u bolnicu i pomogli mu. To su strašne stvari. On je stranac ovde isto kao i ja i to me mnogo plaši. Zato sam tužna. Mislila sam da će ovaj problem u kome smo svi zbližiti ljude, ali desilo se obrnuto. Ne pravim nikakve planove za budućnost, pravila sam ih pa se ovo desilo i od njih ništa, sve se poremetilo, sve je stalo. Razmišljam dan po dan. Dosta zavisi od toga kako se osećam taj dan. Još uvek sam u strahu, u strahu i da izađem napolje. Velika je nesigurnost i neizvesnost da bih pravila bilo kakve planove. Ali svakako nastavljam dalje i nadam se dobrom. Trudim se da pozitivno razmišljam. I ponovo ću praviti planove!” zaključuje svoje pismo Bisa. “Biću na poslu ponovo. Želim da učim srpski. Možda će ljudi posle ove situacije želeti da žive lepše i bolje jer ih je ova situacija naterala da razmisle o tome šta nemaju. Mislim da je ova situacija odnela živote mnogih ljudi i da neko, ko ti je možda bio drag, više nije tu. Možda će to naterati ljude da budu malo ljubazniji jedni prema drugima. Predugo su ljudi naterani da sede u kući, jedu, spavaju, ali to nije život. Ja znam već dugo kako je kad ne možeš da zagrliš dragu osobu, onda kada se sve ovo završi, možda će svi moći da shvate vrednost toga,” kaže još Almani.

“O budućnosti stalno mislim”, piše dalje Huma, “samo čekam da se ova situacija završi, pošto su granice sada skroz zatvorene i ne postoji mogućnost da se ide dalje. Želim novi život, želim da idem dalje, imam novu nadu za sve i želim da izgradim novi život, pre svega zbog svoje dece. Za mene je normalan život onaj u kom neću morati da donosim odluke ni za sebe ni za decu iz nužde, straha i prinude, već slobodno. Život u kom ću moći da radim i da deca idu u školu. Život u kom ću imati slobodu da živim kako ja želim i da ostvarim ciljeve koje želim. Mnogo sam naučila u ovim uslovima kampa i pandemije, shvatila sam kakav bolji život želim. Smatram da svaka osoba treba da nauči iz svake situacije šta želi bolje za sebe. Zbog načina života u Iranu, kulture i svega što sam preživela, mislim da sam dosta napredovala i da sam dosta toga naučila i o sebi i o životu, uspela sam i znam da ću i nadalje uspevati.”

“Želim da se vratm u normalan život, da radim, da imam aktivnosti koje volim, da više brinem o sebi, da normalno spavam i da se hranim, da mogu da imam fizičke aktivnosti. U suštini želim da imam normalan život,” piše na kraju Gulzar. “Volela bih da ljudi u Srbiji pokušaju da shvate ko smo mi, ko su migranti – onaj ko je migrant je postao migrant zato što je imao neki problem. Taj problem je bio toliko težak da ta osoba nije imala drugu opciju nego da napusti svoju zemlju, a niko ne želi da napusti svoj dom, život, zemlju. Žene kao ja i žene koje poznajem, morale su da odu jer nisu mogle da žive po pravilima koja su im se nametala. Izbeglištvo znači da kada ne možeš da pronađeš ruku spasa u svojoj zemlji onda tu ruku moraš da tražiš negde drugde, to je izbeglištvo.”

Ovaj članak nastao je u sklopu projekta “Podrška inicijativama organizacija civilnog društva da pomognu i zaštite žrtve trgovine ljudima tokom COVID-19 pandemije”, koji Atina sprovodi uz finansijsku podršku Saveta Evrope. Stavovi koji su u članku izraženi ni u kom slučaju ne predstavljaju zvaničan stav Saveta Evrope.