Marijana Savić, direktorka NVO Atina, daje detaljan pregled Atininih napora da odgovori na potrebe žena izbeglica. Rodna perspektiva se često zanemaruje kada se diskutuje o trenutnoj krizi, stoga su Atinine aktivnosti i perspektiva od posebnog značaja i neophodne, kako na terenu tako i u procesima donošenja odluka.

Koje su glavne aktivnosti Atine u odnosu na urgentni odgovor na izbegličku krizu?

Budući da smo ženska i feministička organizacija, gledale smo žene koje su na tom putu i videle da niko ne obraća pažnju na njih, a da se one zbog života u patrijarhalnim društvima, zbog toga što im razne stvari nisu dostupne, još više kriju i povlače iza nekih osoba koje mogu biti članovi familije i koji su dobronamerni, nekih članova familije koji nisu dobronamerni, uglavnom iza muškaraca koji na tom putu preuzimaju ulogu iz patrijarhalnog sistema - da vode i da se pitaju. Takođe smo videle da apsolutno nikakav mehanizam nije postavljen da bi dopreo do tih žena i njihovih potreba. Onda smo odlučile da Atina podredi jedan deo svojih resursa i da počne da gradi svoje kapacitete u tom smeru, zbog toga što ni mi nismo bile spremne na ovo. Zato smo sada na svim tim tačkama na kojima se nalaze žene i devojčice izbeglice.

Razlog zbog koga smo mi danas uključene u odgovor na izbegličku krizu, a pogotovo odgovor na potrebe žena i devojčica koje su na putu, jeste prvenstveno to što su na naše programe upućivali žene i decu koja su preživela neki vid nasilja. Ono što je nas opredelilo za to da usmerimo naše resurse, naša znanja i veštine koje smo stekle u poslednjih 13 godina, koliko se već bavimo zaštitom žrtava trgovine ljudima, pogotovo žena i dece, je to što su devojčice najčešće naše korisnice; mi znamo šta je primarni uzrok njihove ranjivosti, pogotovo na seksualno nasilje, a i na neke druge oblike nasilja. Mi smo izašle na teren, na ključna mesta gde su izbeglice iz različitih zemalja bile koncentrisane, i gde su se okupljale, i u tom trenutku smo ugledale njihovu nemoć, ali i odlučnost da pronađu život, jer život nisu imali u pravom smislu, i zasigurno mogu da tvrdim da je to za mnoge od njih višegodišnja situacija.

Šta Atina vidi kao prioritet u svom delovanju u pogledu podrške onima koji su preživeli rodno zasnovano nasilje?

Sa jedne strane, fokus nam je da pomognemo drugim organizacijama da u svoju podršku izbeglicama uključe i tu prizmu i taj pogled, i da mogu da prepoznaju neke rane signale da je neko u problemu, da prepoznaju potrebe žena, da shvate da su drugačije potrebe ili da su iste potrebe ali na drugačiji način traže odgovore, da budu senzibilisani na sve jezive pojave koje se dešavaju na tom putu, da ne gledaju samo da li će otkriti neki slučaj rodno zasnovanog nasilja ili trgovine ljudima, jer teško da će to otkriti ako se prethodno ne postavi mehanizam koji je senzibilisan, i koji može da omogući ženama da priđu, i da bez straha podele svoje iskustvo. Sa druge strane, niko neće reći - jeste, ja sam žrtva, ja sam pretrpela to i to, mene su silovali tamo, i evo ja sam sad tebi došla i rekla to; Mora da postoji jedna podržavajuća atmosfera, da bi to neko uradio. Atmosfera ne sme da bude ugrožavajuća, a u ovom odgovoru je sve i nepodržavajuće i ugrožavajuće, počevši od toga na koji način su postavljeni kriterijumi ko je izbeglica a ko nije izbeglica, i koji se menjaju iz sata u sat. To se odnosi na opštu populaciju ljudi koji sada putuju, i na žene i na muškarce, ali postoji i razlika u tome kako ta informacija dopre do žena a kako do muškaraca. Uglavnom muškarci imaju te informacije i pitanje je da li će da ih podele. Žene koje dolaze su manje obrazovane, nisu imale prilike da se školuju, živele su u tradicionalnoj sredini gde im nije bilo dozvoljeno da komuniciraju sa drugima, pogotovo ako su u pitanju muškarci, ne znaju strani jezik, jednostavno moraju da se oslone na onog koji vodi taj put - a to može da bude krijumčar, dobronamerna osoba, ili neko ko ih zlostavlja na tom putu. Često srećemo maloletne devojčice kojima je teško proceniti uzrast - deluju kao da imaju 14, 15, 16 godina, možda čak imaju manje, a možda više, koje su već u braku, koje su trudne na tom putu. Mi nemamo odgovor na to. Naš sistem nema odgovor ni za dečije brakove u našem društvu.  

Postoji li nešto što zaista može da im pomogne?

Slušajući te žene i pričajući sa njima, shvatiš da bi neke jednostavne stvari mogle rešiti neke probleme, ali one se plaše, u strahu su što za sebe, što za svoje ćerke, da ne budu seksualno napadnute ili iskorišćene, a mi ih smeštamo zajedno sa muškarcima u iste prostore, da prenoće, da provode dane dok se neka odluka na nekom visoko političkom nivou ne donese, ne pitajući se kako se one osećaju. Žene su gladne za informacijama, najbazičnijim informacijama - gde se nalaze, koji servisi postoje za njih na tom mestu, gde idu i šta ih tamo čeka, koja su njihova prava, koliko će nešto da ih košta - te informacije do njih ne dopiru, jer se te informacije dele sa muškarcem koji govori jezik. Niko ih ne pita kako se osećaju.

Srećemo često osobe na terenu koje svedoče o nasilju u porodici, jednom agresivnom i transparentnom nasilju. Ja sam konkretno pitala neke policajce da li su se susretali sa tim, oni kažu da jesu, šta su radili, oni kažu okrenuli su glavu, to jest nisu reagovali zbog različitih argumenata: Neće da diraju ponos tih žena, jer one su preživele toliko toga, to su jake žene - šta je za njih nasilje u porodici, kad one brinu o devetoro dece i mesecima prelaze taj put preko brda i planina sa svojom porodicom, one čuvaju porodicu, pa policajci neće da ih osramote; ili su bespomoćni i neće da ih prekidaju na tom putu, jer one su ovde u tranzitu, uđu na jugu, izađu na severu i samo ponavljaju: “Croatia, Croatia!”; ili ih je sramota, neprijatno im je da pričaju o tome, i lakše im je da okrenu glavu. To su te tri stvari.

Kako je moguće podržati žene izbeglice?

Žene izbeglice se u našem mehanizmu zaštite gledaju samo kao majke. Njihove potrebe se posmatraju isključivo kao majčinske, pa se imamo kutke namenjen deci, da bi se binulo o njima. Deca su ona do 5 godina, a niko se ne brine za adolescente, ili decu od 9 godina naviše. Žene se, znači, posmatraju kao majke i kao buduće majke - postoje ginekološki pregledi, prate se trudnoće, itd. Potrebe žena se u sistemu uvek posmatraju kroz tu prizmu, što je takođe patrijarhalna postavka, a žene se tako vide i u našem društvu. I kod nas se uvek čuje - gde su nam obdaništa, gde su nam ginekološke klinike, brine se o reproduktivnom zdravlju žena - što sve jeste jako bitno, ali se ne razmatra ni mentalno ni psihičko zdravlje žena, ne postoji neka takva podrška za ženu. Pa čak i kad pričamo o brizi o deci, pod pretpostavkom da žena dolazi iz tradicionalnog društva u kom je briga o deci ženska briga, žena koja putuje sa sinom od 16 godina i malom decom od 5 ili 7, neće moći da ih ostavi u dečijem kutku jer se ovo dete od 16 godina ne smatra detetom, a možda i nema tog friendly mesta a ona mora da ode do toaleta. Gde će da ostavi decu, ne može da uđe u toalet sa decom. Ona na tom putu nema trenutak za sebe. Gde se te žene kupaju? Da li postoje sigurna mesta za njih gde mogu da podele svoja iskustva, da se opuste i da jednostavno izađu iz te uloge majke, i da im se neko obrati kao ženama, a ne kao majkama?

S obzirom na razvoj situacije sa izbegličkom krizom, verovatno će deo resursa morati biti okrenut i integraciji. Koji izazovi nas tu očekuju?

Tu su izazovi ogromni, jer se niko do sada nije bavio time, i svi nekako zažmure kada se to pomene, zato što jednostavno integracija košta. Integracija i zaštita ljudi koji bi ostajali ovde zahteva izgradnju ozbiljnog sistema, i zahvata različite sisteme koji to moraju da planiraju - obrazovni, zdravstveni, upravni postupci, socijalna zaštita i rad. Najmanje pet sistema koje sam nabrojala bi morali da naprave neke promene, kako bi uskladili svoja pravila sa potrebama integracije tih ljudi koji žele da ostanu. To će se u budućnosti sigurno desiti, i mi već kasnimo sa planiranjem tog procesa, a posebno u smislu da mi kao društvo imamo benefit od tih ljudi, da ne kažem da samo oni imaju benefit zaštite koju bi dobili ovde. Mi to posmatramo samo kao posledicu, a u stvari ne vidimo mogućnost koja se pruža ovoj zemlji, jer ovde dolaze predivni ljudi sa predivnim veštinama, i sa različitostima koje mogu samo da nas obogate. A kada se sve to planira, ne samo u našem društvu, već u čitavom svetu, sistem azila je koncipiran za muškarca koji je politički aktivan i politički progonjen u datoj zemlji - a takvih je desetak ljudi - a ne u odnosu na ovo što se nama sada zapravo zbilo. To su progoni i ratovi koji utiču na ovoliki broj ljudi, i žena i muškaraca. Ta zaštita je opet napravljena tako da se ne uzima u obzir rodna perspektiva, i šta su iskustva žena a šta muškaraca u ovom obliku progona, i ovom obliku patnje koju oni proživljavaju, niti njihove specifičnosti u okviru tog društva iz kog dolaze. Menjaju se politike u odnosu na to ko je izbeglica a ko nije izbeglica, pre neki dan su zabranili Avganistancima da dolaze. Mi radimo sa jednom ženom, Avganistankom, koja decidirano kaže - od kad se rodila, u njenoj zemlji je rat, od 1978. godine kada je Rusija izvršila invaziju na Avganistan. Ona i njena deca ne mogu da idu u školu, ne mogu slobodno da se kreću ulicama, ne samo zbog bombi, već i zbog takvog društva koje bukvalno vrši represiju nad svim ženskim osobama, koje im ne dozvoljava da idu u školu, koje im preti progonom ako se udaju a ne poštuju svog supruga, i ukoliko hoće da izađu iz zajednice koja je nasilna, ukoliko se bore za ljudska prava i sve ostalo. Žene iz te specifične zajednice su izbeglice po svim kriterijumima. Ako ona kaže da svoju ćerku od 16 godina nije mogla da upiše u školu, i ako ona sama nije mogla da se školuje, ako tamo pljušte bombe svakoga dana, čak i ako zemlja zvanično nije u ratu, ona samo po osnovu toga što je žena u Avganistanu koja želi da postigne nešto više treba da dobije zaštitu ovde, po svim kriterijumima, jer su njena ljudska prava uskraćena.

Dakle, potrebno je napraviti ceo novi mehanizam, da se integracija ne posmatra kao učenje jezika tokom jednog časa nedeljno koji drže volonteri, nego da se uspostavi rešenje gde je to prvi korak ka ulasku u neki sistem. Deca koja su ovde moraju odmah da se uključuju u školski sistem, a što se tiče društvenog poretka, moramo da govorimo o tome da ljudi koje ovde hoće zaštitu moraju da budu informisani o ovdašnjem društvenom, pravnom i političkom poretku. Sa jedne strane, treba da budu informisani o tome, a sa druge strane treba da preuzmu te obaveze i ponašaju se u skladu sa tim, jer moramo biti svesni da ti ljudi dolaze iz krajeva i zemalja gde devojčice od 12 godina ne smeju da izlaze u javnost bez pratnje odrasle muške osobe. Mora da postoji i ekonomsko osnaživanje, mora da se napravi sistem socijalne zaštite, da se obezbedi adekvatan smeštaj, ali takođe i ozbiljna procena potreba, veština, resursa i kapaciteta tih ljudi kako bi se usmerili ka programima koji će im dati veštine koje će biti konkurentne i potrebne nama i ovom društvu, kako bi se uključili u tržište rada. To važi i za žene i za muškarce i to bi trebalo da bude neka vodilja i obaveza. Atina kao organizacija to već godinama radi sa svojim korisnicama, ali te aktivnosti su usmerene ka neuporedivo manjem broju ljudi i zahtevaju određenu modifikaciju, ali i napor tih različitih sistema da naprave promene u okviru svojih mehanizama, da bi mogli da uključe i ovaj broj ljudi u budućnosti, jer treba da prestanemo da mislimo da su ovi ljudi samo tu u prolazu.

Koji su najveći izazovi za sve vas koji radite u NVO Atina u ovom trenutku?

Ono što bi pomoglo Atini je kreiranje mehanizma u koji bi bili uključeni svi akteri koji bi usvojili rodnu perspektivu u pružanju odgovora. Ne može to da ima jedna, dve ili tri organizacije, jer to nije rešenje. To bi nam bila definitivna pomoć - šta bi volela Atina - Atina bi volela da se uspostave mehanizmi tako da se različito ispunjavaju potrebe različitih grupa, pa muškaraca i žena unutar tih grupa, da se jasno zna da deca, dečaci i devojčice, imaju svoje potrebe i da se aktivnosti organizuju na taj način.

Takođe, važno je da se definitivno razmišlja o kreiranju podržavajućih programa za uključivanje ljudi koji ovde traže zaštitu i koji će ostati ovde što pre - juče, prekjuče, i da oni budu sveobuhvatni i da se izađe iz okvira pružanja samo neke tehničke vrste podrške, i da se zna da je ljudima u takvoj situaciji potrebna i motivacija. To je momenat koji nedostaje.

Definitivno moramo da izgradimo mehanizme, da možemo da imamo mesto za refleksiju - to nismo uspele da uradimo - da imamo pauzu, da dozvolimo jedna drugoj pauze, i da možemo da obezbedimo objektivni pogled na situaciju a ne samo subjektivni, zbog toga što smo duboko u tome. Stalno mislimo da možemo još, a pitanje je. Najveći izazov za Atinu do sad je što smo naučene da radimo individualno, jedan na jedan - imamo ženu koja je preživela nasilje, zajedno sa njom pružamo joj podršku da napravi neki plan, i onda je dugoročno podržavamo da ona to i ostvari. A ovde je u pitanju masa ljudi, i treba da budeš podrška onima koji o tome ništa ne znaju, ali i da budeš na terenu i da ti direktno pomažeš tim ljudima, da na osnovu određenih indikatora detektuješ potencijalnu potrebu osobe, zatim da preuzmeš celokupno vođenje tog slučaja, da radiš jedan na jedan, s tim što je neizvesno šta će se desiti sa tom osobom jer sve ne zavisi od tebe. Na snazi je drugačija politika gde situacija zavisi i od toga da li osoba pripada ovoj ili onoj etničkoj grupi, naciji, da li će Austrija zatvoriti granice, da li će Srbija zatvoriti granice, da li će se politika prema migracijama promeniti - to su sve izazovi i to nas strašno frustrira. Često je problem ako se fokusiramo na jedan slučaj - pitanje je zašto samo ona, kad ih je hiljadu koji su u toj situaciji, a mi možemo da pomognemo jednoj ili dvema ženama, i to proizvodi frustraciju oko koje nam je potrebna profesionalna pomoć.